среда, 19. мај 2010.

Пролетери свих земаља усвињите се!


Пролеће је, ах то пролеће. Што значи да је гомила људи (од првог маја па на овамо) била понукана да посети београдску природу, као што чини и сваког пролећа. Ми који природу посећујемо у свако годишње доба и по свим временским приликама, којима за тако што не треба ни 1.мај нити 10 кг млевеног меса за роштиљ, били смо, дакле, тог дана истиснути из природе. Па добро и ред је, мало они мало ми.
Међутим, није то оно што је мени засметало (а очито је да ови Блози настају онда када мени нешто засмета). Не, засметао ми је, а и даље ми смета начин на који се прославља први мај. Први мај је (поред Гуче) један од празника пригодом којих наши људи излазе из својих домова са намером да се провеселе и да се убију од меса и алкохола, потпуно заборављајући на ред и на повод. Први мај није празник рада као што би требао да буде. Он је у тумачењу наше радничке класе празник нерада. Парада кича и шунда, ревија турбо-фолка, заливена пивом и заложена кобасицама. Као љубитељу природе оно што ми је поврх тога засметало је одвратна, невиђена, неваспитана, дрска, простачка и тсл. гомила ђубрета коју су излетници оставили за собом.Пролетери свих београдских општина су се ове године потрудили да за празник рада, радницима градске чистоће задају што већи радни задатак.
Ипак и чистачи имају душу, и њима је први мај, и они га као и сви радници у Србији прослављају нерадно.

Међутим први је мај, је као што рекох, само један очигледан пример животне (не)културе у Србији на концу прве деценије XXI века, то је само још један од оних дана када излази на видело заиста јадно стање, како културно тако и материјално, радничке класе у Србији. С обзиром на комунистичку прошлост (а богме и садашњост) моје породице, њену улогу у светској револуцији (нисам могао да одолим), тј. чињенице да потичем из "радничке класе", ова ме чињеница чини тужним.
За само годину дана, колико је потрајала вербална транзиција из социјализма у постсоцијалистичку назови-демократију, а која се најбоље види у брзој трансформацији из другова у господу, радничка класа је постала од класе господара и победника синоним за беду, сиромаштво, очај.
Радничку класу, почели смо посматрати кроз призму капитализма (површну колико и капитализам у Србији) и она је попримила нови-стари смисао.
Оваквом јадном стању радничке класе највише је допринела управо радничка класа.
Некада мажена и пажена, радничка класа, која се сматрала квалитетом по самој себи, није се нимало трудила да се унапреди и модернизује.
Од амбициозног (да не кажемо и претенциозног) пројекта реформе света није било ништа. Идеје су биле велике, задаци још већи, могућности реформатора скромне. Радничка класа, која је имала изнети тај "велики задатак" није била спремна нити се чинила спремном.
Њој се, у целини, свидела нова улога у друштву и моћ која је долазила са том улогом и она се лако навикла на све привилегије "класе господара".
Но, она није била, упркос свему, способна да се унапреди и да се одрекне старих навика. Истина пуно је учињено на индустријализацији, описмењавању, еманципацији жена, промовисању образвовања. На жалост већина тих друштвених промена је козметичка, привидна, површна.
Узмимо за пример еманципацију жена којима су у Југославији дата сва политичка права, много пре но у другим европским земљама. На жалост и на правима жена испољава се тај "козметички" карактер реформи. Жене су у нашој земљи биле и остале обесправљене. Жалосно стање у породици и још жалоснији статус жене у њој, која је често предмет злостављања, једна је од најактуелнијих тема у Србији. Актуелна тј. у новинским насловима, међутим прави став јавности и јасан однос према том проблему упорно изостаје. Чак шта више постојанње проблема одлучно се, ако не негира, а оно бар игнорише. Поред породице ту је статус жена на раду, у професионалном животу, у политици, у јавном животу ... Међутим помака има, наведимо само доступност војне службе припадницама лепшег пола и чињеницу да скоро 70% српског правосуђа сада чине жене.
Образовање и култура су друга област у којој је радничка класа подбацила. У почетку понукана невероватним планом соц-утописта о ефикасној подели дана на 8 часова рада, 8 часова учења и 8 часова одмора, бацила се на оснивање Универзитета, средњих, стручних, основних и вечерњих школа широм земље. Такође бацила се и на коришћење потпуно бесплатног система образовања - што је сасвим позитивно. Међутим оно што је негативно то су резултати. Ова је пракса резултирала великим бројем (великом у односу на претходни период) факултетски образованих људи. Нажалост као и у претходном случају резултати су само површни и козметички. Имамо титуле али не и интелектуалце. Имамо научене али не и образоване људе. У овом периду, теза Слободана Јовановића о полу-интелектуалцу као доминантом типу у нашој култури, не само да је потврђена, већ је доведена до апсурда

.

Непромењена, нереформисана и што је најважније немодернизвана, радничка класа хвата се у коштац са "модерним временима". Покушала је да промени свет притом не мењајући себе. Није успела да оствари ни један од прокламованих циљева. Врло брзо је уместо духовности подлегла материјализму, уместо културе прихватила је масовну културу, уместо толико прокламованог комунистичког одрицања и самопрегора, сумантуи конзумеризам. Нажалост политичке прилике су јој ишле на руку, и привидно благостање Југославије, подгревало је њене заблуде. Цинично је проглашена победа комунизма. Додуше нешто друкчије схваћеног од наше радничке класе. То је схватање најбоље испољено у већ чувеној пароли - Радио не радио, свира ти радио! Ново стање се славило сваком пригодом, а нарочито за време горе поменутог првог маја. Жртве те бесловесности су стотине хиљада прасића и јагањаца и све генерације младих људи у Југославији које су дошле након 1980. године.

Крхкост радничке класе у Југославији и њене лажна надмоћ, испољиле су се приликом дешавања из 90-их година XX века. Она није била у стању да се суочи са променама и да се зрело постави према њима. Она се, а то је нарочито случај у Србији, залуђивала прво континуитетом са комунизмом који јој је донео лагодан живот, а потом са национализмом који је тек требао да јој донесе лагодну и светлу будућност. У ово време долази до "мутирања" радничке класе у "грађанску средњу класу". Наравно то је деветедестих јако мало значило, услед свеопште беде. Међутим то је довело до врло интересантих појава, као што су турбо-фолк(који је прича за себе) и инсургенција криминала. Два значајна нуспродукта радиоактивног распада система, и поментуог мутирања. И један и други настављају да зраче свак за себе.

Радничка класа у Србији изгубила је пуно тога током ових неколико деценија, скоро исто онолико колико је и добила, међутим оно чега се не одриче то је, очито, првомајски уранак и покољ над прасићима. То је постала јака традиција. Битно је да се провеселимо док можемо и док имамо с чим. За рад има времена, он никуда неће побећи. Бежи само време.