петак, 28. јун 2013.

Летаргија


У последњих месец дана актуелни су протести у Турској, а у протеклој
недељи и протести у Бразилу. Јавност  у Србији је са симпатијама посматрала енергију коју у тим протестима показују грађани Истанбула, Анкаре, Сао Паола и Рио де Жанеира. Пркос тих људи нас је подсетио како се и овде некада пркосило сузавцу, воденим топовима и свој глувој сили власти оличеној у безличности полицијских кордона. Након оне невероватне блокаде Парламента у Сарајеву као да се појавио и трачак зависти – кад ће код нас овако? Једно питање се у Србији свуда може чути а то је – шта би то код нас могло изазвати сличне реакције? Када ће и овде људима већ једном докурчити?

Сваки обичан грађанин би вероватно у тренутку могао да се сети бар неколико ствари због којих је незадовољан и које, свака за себе, заслужују неку врсту протеста или бунта. Међутим од тих протеста у Србији, ма колико они били прижељкивани и најављивани, неће бити ништа. У Србији влада општа незаинтересованост која готово да нема преседана. Апатија је наша колективна дијагноза, безвољност је наша свакодневница. Мада се и за овом Владом вуче бројаница афера и озбиљних пропуста и мада се живи све горе, никоме не пада на памет да било шта предузме. Ова летаргија закувавала се годинама а на површину је избила тек уочи последњих општих избора на којима су тзв. бели листићи били једна од главних атракција. Они су пупољак те апатије и тог безнађа. Занимљиво је то што се ова појава ограничава на онај део јавног мњења који се често назива „Другом Србијом“ .  Реч је специфичном стању свести грађанина који припада тој (ма колико неухватљивој) групацији. То стање свести  је такво да он нити шта очекује, нити се чему нада, нити шта предузима. Он живи од данас до сутра и већ је одавно дигао руке.  За Србију, резонује он, нема наде и само се чека да она већ једном и сконча. Тај грађанин  живи у успављујућем,  удобном, тихом неслагању са земљом у којој живи и налази неку нарочиту драж у чињеници да то све у неком тренутку треба да пукне. Његов је једини смисао да неуморно истиче своје опште неслагање са свиме што га окружује. Његова политичка свест почиње и завршава се на одмахивању руком.  Крај је близу и када крај коначно дође, тај ће грађанин имати то задовољство да свима обзнани како је од почетка био у праву. Животари се у жабокречини  у којој су се сви изневерени идеали 5. октобра усмредели и убуђали. Ту жабокречину ништа није у стању да покрене а она гута чак и онај штап који би да је промеша и заталаса. Нисам сигуран како би се Зоран Ђинђић који нам је у аманет оставио ону поуку о гутању жаба поставио према овој жабокречини. 

У читавој овој причи нарочито је занимљиво то како се Влада огледа у тој устајалој води тј. Како то апатично јавно мњење прима и доживљава рад Владе. Стање је такво да су неки од најсуманутијих потеза власти,  заправо били пун погодак у односу на овакво јавно мњење – након мало гунђања и нешто мало пригодне поспрдице по друштвеним мрежама, све се изненађујуће брзо заборављало. Афлатоксини су зазујали над том нашом баром и читавих недељу дана је то била главна тема. Након тога је све умукло и афлатоксине више нико не помиње а млеко се једнако пије као и раније. Одговор ресорног министарства на ову кризу у земљи сељака на брдовитом Балкану био је соломонски једноставан колико и имбецилан – правилник о дозвољеним границама овог отрова у млеку је усклађен са постојећим стањем ствари и млеко је декретом постало здраво. Јавно мњење је, мада власти ништа не верује и мада зна да је млеко отровно, ово решење на крају ипак покусало и сада је млеко у Србији у стању мачке господина Schrödingera – у исто време је и исправно и неисправно. За то време грађани уз свесрдну подршку народних уметника и народних блогера млеко пију мада су убеђени да је оно отровно.  Понашају се у складу са животном филозофијом коју су скоро усвојили – млеко пију, мада је отровно, као што у овој земљи живе, мада знају да она пропада и да мора пропасти. Други пример огледања власти у жабокречини је скандал око мале матуре. Мала матура је компромитована захваљујући грудњаку неименоване раднице из штампарије ЈП Службени Гласник али је и овде ресорни министар применио исти онај имбецилно-соломонски рецепт - матура је једноставно укинута. А чим нема матуре, нема ни проблема. И на ово је јавност одреаговала са тупом равнодушношћу (која већ почиње да плаши). Министар се позива да да оставку, мада сви знају да оставку дати неће. Матура је пропала али ће матуранти ипак уписивати школе. Психологија белог листића овим је доведена до свог логичног исхода - ништа што се у овој држави догоди није више наша одговорност, ми смо се наше одговорност одрекли уз помоћ белог листића. Кола иду ионако низбрдо па зашто онда узалуд подметати и кршити леђа? Пробудите нас кад све коначно буде готово како бисмо вам указали на то да смо од почетка били у праву и да смо на овакав исход мудро указивали.
„Друга Србија“ која је себе сматрала авангардом овог друштва, сада  је скупина безнадежних и поспаних људи. У својој јаловости, сасвим иронично,  више наликује Војиславу Коштуници и његовој страници него Зорану Ђинђићу. Овог другог се сети само у месецу марту када је пригодно уздисати и оплакивати 6. октобар. Јасно је само да ће, уколико се нешто битно не догоди, овај део јавног мњења себе свести на скупину политичких ушкопљеника који, ма колико се упињали, никако неће доживети оргазам. Разочарење и депресија често доводе до импотенције.

Нажалост оваква  је средина плодно тле за цинизам и злурадост. Чак ни оне ствари које је власт добро урадила и које јој у сваком нормалном друштву чак и најљући противници   чисте савести могу и морају урачунати као плус, овде се ниподаштавају. Сви се слажу да се против корупције ваља борити али исмевају хапшење Мирослава Мишковића и процес који против њега тек треба да се води.  Сви би хтели у Европу али умањују значај "зеленог светла" и „датума“  (који смо на крају и добили). Сви су против власти али су једнако и против целокупне опозиције. У складу са тим свако ко не дели став о нашој неминовној пропасти одмах је сумњив. Госпођа Весна Пешић је у једном тренутку  била мора која је опседала чисту доколичарску савест „Друге Србије“ . Она се, ето, дрзнула да у нечему подржи  и похвали Александра Вучића и Ивицу Дачића и самим тим је аутоматски била вредна презира. И Весна Пешић припада „Другој Србији“ о којој ја пишем утолико што је од Србије и она дигла руке,  јер она се из политике повукла. Међутим, од остатка „Друге Србије“ се разликује по томе што је имала поштења да, након што је сама одустала од тражења решења, укаже на оне који, по њеном мишљењу, та решења можда имају.

У току јучерашњег дана добио сам позвив да учествујем на скупу под називом „Општенародни револт“ . Револт о коме је реч вероватно неће бити општенародни али судећи по опису тог догађаја (онако како је дат на Фејсбуку) он заиста јесте општи и разнородан. У питању је позив на револтираност свиме и свачим – од мрског Бус-Плуса, прохибиције у београдској чаршији, Бачевића канала, преко насиља над женама и  дискриминације над ЛГБТ особама и мањинама, па све до афлатоксина и мале матуре. То је такође и револт против, листом свих политичара и партија које чине Владу и против обе највеће партије опозиције и оба њихова вођа – мрског Чеда и све мрскијег Ђиласа. Ово је догађај по мери људи о којима сам у овом тексту говорио. Они сада мирне душе могу стати на Трг Републике и узвикнути: „Ми смо против свега и свакога а нисмо ни за кога и ни за шта!“ . Светилсав Басара је у „Фами о бициклистима“ изложио један одличан пројекат. Наиме, Мала браћа еванђеоских бициклиста ружиног крста су планирала да изграде душевну болницу капацитета двадесет милиона душа што је у то време одговарала броју становника Југославије. Данас нам је потребнији један пројекат који је капиталнији од Бачевића канала.  Под хитно нам је потребно једно свенародно одељење геријатрије на које би могло удобно да се смести наше, пре времена пензионисано и банкротирано, јавно мњење.  

Проблеми са којима се суочавамо су јасни као дан а решења за неке од тих проблема, су још и јаснија међутим ни један се неће решити све док се жапци не потерају из жабокречине и док не почну сви у глас и одлучно да крекећу.

понедељак, 01. април 2013.

Хербаријум туђих мисли

Често запишем неку мисао коју моји пријатељи, познаници, пролазници или случајни сапутници немарно убаце у моје уши а потом је одмах и забораве. Тако чувам и њих и те разговоре од заборава. Овде су неке реченице, фразе и мисли  које сам стигао да запишем. Имена аутора су дата само у иницијалима ако се неко и препозна да ми не замери исувише.


- Код нас у хотелу стандардно. Јун па се окупљају машиновође и остала пијана багра са Железнице да блудниче. - А.Р.

- Ако већ хоћеш да спалиш свет почни прво од себе и поштеди нас мука. - В.Б.

- ...а она бедевија, ружна као пас, луда као струја! Али шта ћеш, они се били намерачили на скота то вече. - Аноним. 

- Ма она вртигуз, дебела крмача! - А.Ђ. појашњавајући ми на кога мисли.

- Екрем Јеврић је једини човек коме бих дозволио да ми будућу жену дефлорише! - прочитао у коментарима на неки видео на Ју Тјубу. 

-Ја: О, па ви грађани, познато је, немате разумевања за нас брђане.
-С.Б: Напротив. Веома вас сажаљевамо. 

-Па шта ако је ожењен?! Ако је ожењен није одузет! - начуо у Е2

-Ја сам коректно оријентисан у односу на реалност - Један полицајац

-Реално мука ми је више да будем стереотип младалачког иживљавања! - В.Б.

- ЈОВАНА, ПОЈЕО БИХ ТВОЈЕ ГОВНО! - најчуднија изјава љубави исписана огромним, усправним словима на димњаку обреновачке топлане. 

- Ако неко буде звао јави се, представи се као Сузана и реци да сам умро.  - С. Б. пружајући ми свој мобилни телефон (видно пијан).

недеља, 03. март 2013.

Forest musings


Седим сам. Потпуно задовољан  и пијан животом. Она је то осећање раније назвала „пролећни незидрж“ , њеним дивним лудо-једноставним начином називања ствари. Седим на пању попут каквог шумског краља или бога. Као прави задригли Бах који се најео живота. Потпуно задовољан. Мада је хладно, ваздух је боје злата. Рано је претпролећње подне и шума одише свежином тек изниклог цвећа које је расуто свуда по њој.  То је цвет мени непознатног имена који носи ону чудну боју која бежи од сваке дефиниције мада има и име чије значење мало ко зна –  Мов (Mauve).

Сад када се сетим тог тренутка не долази ми на памет ни та боја нити они хладни мириси. На памет ми долази само осећање. Осећао сам се као лик средњевековне романсе, непознатог аутора, непознате судбине, вечно разапет у тренутку стварања. Намењен само сврси тог једног стиха, јасног, мелодичног и искреног. Испуњеног срећом и љубављу према свему што постоји. Хтео сам, најзад, и сам да проговорим тим језиком, да пропевам њиме, да живим у њему. Осећао сам, скоро, његов укус на свом језику. Сладуњав и опор у исто време и , о, како окрепљујућ!
Спрам мене, на другом брегу, беласао се, голем и величанствен, краљев двор. Усамљен и недостижан усред разголићене шуме која га је окруживала. Попут дворова из бајки. У мислима звао сам га „кнежевићевим дворима“ . Могао сам чисто да замислим тог кнежевића, у свој сили свог господства, отпорног на све изазове и ругалице времена. Кнежевић из бајке или макар онај кнежевић из Тагорине песме који без зазора гази девојачки накит бачен пред његове ноге. Принц живота. Он тако седи, чисто видим, сав велик и поносан и бесмислен у свој тој белини, седи на својим големим терасама и гледа лепоту овог дана. Дана који делимо, мада он то ни не зна. Са свог високог места, на свом брегу који је спрам мог брега, он не види мене како седим на свом шумском престолу у свем обиљу шуме. Њега прате царске фанфаре а моја је музика,  музика птица. Ја одрпани, чупави Бах који је преходао своје шумско царство (које ми ни не припада колико ни небо под којим стојим а које  ипак зовем својим) и сада зајапурен, румених образа, седим на свом пању као на каквом трону и пућкам своју лулу. Кнежевић седи усвојој господштини, на својим белим, мраморним терасама и гледа у мом правцу, а ни не види ме. Са лица му се не може ништа прочитати. Он је кнежевић и човек не зна шта је на његовј памети. Ко од нас двојице има бољи поглед на живот? Ко има више прилике да буде срећан? Ко ли је, коначно, срећнији?!
Схватио сам, чим се ово последње питање појавило у ваздуху пред мојим очима, да то свакако не могу бити ја. Онај који и даље пита не може бити срећан. Он, очито, и даље трага, па или није нашао срећу или је не уме препознати. Он је само, можда, тренутно нечим задовољен. У том једном трену, магија је нестала, свилена копрена је повучена. Моји се шумски двори срушише и нестаде њиховог златног блистања. Око мене ширила се шума у непробојној тишини свог тмурног, зимског сивила. Само су цветови и даље носили сву лепоту оне чудне боје која има своје име али оно, чак и кад се изговори, не открива никакву тајну бића које означава. 

петак, 01. март 2013.

Једна "као" песма

                                                                                    

Звуци мог дома у ноћи

Зујање фрижидера који чува
свежим сва искушења за моје тело.
Пружа храну, пружа пиће,
пружа одржање у животу и 
ритмичним куцкањем држи рачун,
Времена.  Наизглед миран, наједном се 
стресе се од тишине ноћи и удахне дубоко пуним
дахом свог фреонског живота. 

Звук степеница које крцкају и шкрипе
под тежином мојих корака. Горе, доле. Доле, горе...
И тако по читаву ноћ. 

Гргољење електричног бокала који је као 
неко врело живота са кога се прикупљају напици
који окрепљују уморне путнике ноћи. 
Кафа или чај?

Кашаљ комшије са друге стране зида руши
самотност ноћи и буди страх од властитог бучног
постојања.

Шкрипа столице под мојом гузицом, док се
на њој мешкољим.

Цврчање дувана што непредвидиво сагорева у мојој лули. 

Па онда сви они звуци ноћи што улазе
кроз отворен прозор. И та армија цврчака што
пева своју вечну песму о лепоти лета, љубави и 
нестрпљивости размножавања.
И тај промукли, зачађали баритон
 ауспуха који пева песму града док нека
усамљена кола иду мојом улицом.

Глас клинаца који су се негде напили и
сад се дозивају кроз ноћ (са намерама поменутих цврчака).

Лавеж паса луталица, упоран и бесмислен и непоходан.
Они чувају град од уљеза. Зар то баш никоме није пало 
на памет?

И коначно звук кревета који се угиба под тежином мог тела,
Соната федера и шуштање чаршава кад, најзад, уморан легнем
пред зору. 


И онда опет, без краја, хиљаде необјашњивих кликатвих звукова

мога дома који долазе из таме, и шуштава, бучна тишина
која ме окружује пре но утонем у сан. 

24. VII 2012.