недеља, 21. фебруар 2016.

Пијац

Кад кажем "пијац" ја углавном мислим на "Видиковачки пијац" јер ми је најближи и јер ми је један део живота везан за њега. Пијац није никада, просто, место на коме купујеш робу као што су то супермаркети. Супермаркет је институција затвореног типа и функционише по том принципу. Сва је роба једнака и безлична. Сви су чувари (лапсус - продавци) униформисани и без идентитета. Роба се крчми, сече, пакује и отпушта без имало задршке, без икаквог питања. Та је роба туђа. На пијацу, ништа није под конац и све је разбарушено и шарено. Од продаваца до робе коју продају. Робу су они лично теглили до града, пре тога су је лично пазили и око ње обигравали. Њихов је живот трајао уз ту робу и они су је овде допремили да за живот зараде. Кад прошетате са краја на крај Видиковачког пијаца, уздуж па попреко, свашта и чујете и видите. Скочите од Шумадије до Мачве па до Западне Србије и до Срема (по сир) а нисте се макли из круга пијаце. Све то кроз буку и вреву пазара и људе који се помаљају, загледају, цењкају, смеју, препиру, веселе и живе. Пијаца је жива и осунчана. Или тучена ветром и мразом. Али увек жива. Ту нема музике и умилног гласа са разгласа, ту има само буке од мноштва гласова. Волим да слушам ту буку, зарад буке саме. Има ту и осмеха док вам старица, гљиварица одмерава пола киле шампињона. Она је ту већ годинама, и биће ту годинама за том тезгом. Повијена, и вечно за гљивама и забављена о гљивама, али углавном насмејана. И чила. 

Сва се роба да наћи на пијаци. Ко не верује нека проба и биће запањен. Само ако може да се одмота на тај гегајући и спори ритам којим пијаца живи. Она зависи од хода Сунца по небу и од месечевих мена. Не зна још увек за гугл. Када сазна, и њега ће подвести под свој темпо живота...

***
Иза пијаце, те варљиве и мусаве оазе, зграде и зградурине. Помаља се и кашље и дише Град у својим предграђима. Наша су предграђа као засеоци по брдима. Гомиле зграда у једној групи, у себе затвореној, од суседне групе одвојени и на добраном растојану. У мом крају има неколико таквих "засеока" - свако брдо има по једну такву круну од зграда и сваки од њих живи за себе, неким својим посебним животом и правилима. Те су зграде зидане с племенитим намерана, плански, индустријски, одсечно. Зидао се и надзиђивао Град и требало је примити негде све те људе који су у њега хрлили. Те су куле од бетона биле исто тако варљива уточишта као и Пијац. Оне прве генерације која је ступила у те куле од бетона, већ полако није. Њихови начини се већ на практикују и заборављају се. Зеленило Пијаца било је зеленило тако познато тим људима, јер је било зеленило које су видели уживо и које су интимно познавали. Били су сви сеоска деца. Они коју су међу бетонским монолитима одрасли, имају опет жељу и жал за зеленилом. То је људски, и било би тако све и да их од тога "зеленила" не деле свега једна или две генерације. Шта данас са зеленилом?

***

Зеленило се данас помирило за Градом и житељима Града тако што су нашли један алем-камен којим се једноставна и проста храна, произведена на селу, додаткне и након хокус-покуса постане прихватљива и пожељна толико да се да продати и купити у граду. "Њу-ејџ", органски, зелено. На пијаци се не купује више производ од сељака, од њега се сада, уз кромпир и кајмак, купује и "лајфстајл" . Нису ни свесни сељаци шта продају уз кромпир и парадајз али то је роба која је сада тражена. 

***

Вративши се са пијаца у своју келију од бетона, натмурен, али огрејан зеленилом, палим ТВ. Тамо емисија о пољопривреди. Нису те емисије више толико посвећене само пољопривредницима јер знају телевишџије да се то гледа, сетно, и по градовима. И обавезан прилог о младима који су се вратили на село, и живе по органски са све децом и псима. Ми што по органски не живимо, читаћемо "Walden" и викендом куповати по органски (по пијацама или супермаркетима - како који). Куповаћемо не само кртолу и кајмак, него и по њима, посуту прашину од алем-камена зеленила и органске производње. Будући да не живимо зеленим животима, ми зелене животе купујемо у тим концентратима. "Лајфстајл" је роба која се купује, а као свака роба, уме да изиђе из моде и да за њоме падне тражња.