недеља, 04. октобар 2015.

Ghetto

Реч "гето" дугујемо италијанском језику и једном од градова који је тај језик прославио, Венецији. Мада су се појавни облици те речи мењали кроз историју принцип је остао крајње једноставан. Гето је део града у коме некаква мањина живи и који не може напуштати. Постојала су Гета у коме је ово ограничење кретања било дословце спроведено и његови су се становници морали задовољити животом између зидова Гета. Чак и онда када се Гето може напустити, то је увек привремено. Становници Гета нису добродошли у спољнем свету и спољни свет их не трпи дуго ван Гета. Најозлоглашенија гета Европе била су намењена Јеврејима. Први је био у Венецији, последњи у Варшави. Гета су опстала, мада више нису резервисана само за Јевреје.

 Гето је двоструко обезбеђено место. Споља и изнутра. Високи зидови Гета не пуштају магичну прљавштину Гета да загади уштиркане и беле прилике Света. Тужни становници Гета не пуштају, са своје стране, Свет у Гето. То је један споразум који Гето и Свет имају међу собом и који се, најпре из обостраног гађења, џентлменски поштује. Онда када се морају срести, било зато што становници Гета, морају неодложним послом Гето напустити (што се ипак догађа, не постоји савршени Гето!), они ће на себи носити неки знак своје припадности Гету. Није реч само о обавези да се становници Света упозоре на присуство становника Гета, те да ови, тако обележени не буду саблазан. Реч је, мада у мањој мери, и о једном спортском доживљавању Гета од стране његових становника. Обележја Гета у овом случају су одраз поноса. Припадност Гету, када се приказује у спољном Свету, ствар је пркоса! Гето се свакако не воли, али се припадност Гету мора јасно исказати. Она је светиња. Чак и ту наметнуту прљавштину носићемо са поносом. Баш зато што је се они други гаде - то је одраз самопоштовања на које свако има право, па чак и житељи Гета. Они из Спољног Света у Гето ће ући само изузетно. По неком званичном послу, готово увек послу који је јавно добро, који има на уму питања из шкакљивог односа између Гета и Света. Од разграничења до одржавања прећутних односа. Сва се та питања морају с времена на време расправити. Улазак у Гето је изванредна појава. Толико ретка да се припадници Света за њу морају посебно припремити. Ритуална прања пре и после део су тог обреда!

Гето има привилегију недодирљивости. Онима у Гето сатераним, гаратнује се опстанак, докле год Гето не напуштају. Ту наступа друга димензија недодирљивости - и они из Гета се морају уздржавати од додиривања људи из спољног света. То је дупли табу. У својим тешким и црним зидовима, она суштина Гета, од Света одбачена и прокажена, ма како перцепирана опстаје у својој целовитости. Недотакнута. Заштићена. Малом количином простора чак и пренаглашена и фокусирана. Гето је софистрија сам по себи. Он, самим својим немилим постојањем, учмалим, претнатрпаним, ружним, накарадним (нема Гета који својом скученом природом није на то изашао) доказује сву исправност политике свођења тог, перцеприраног прљавог и Света недостнојог вилајета, међу та четири зида. Гето је прво створен да би касније доказао своју неопходност. Накнадна је и накарадна то логика, али успева сваког пута.

Гето може бити телесан и бестелесан јер његове границе могу бити такве. Битно је само да се те границе препознају између страна које раздвајају. Гето, део града и Гето део стварности једног друштва или земље. Традиционални, опипљиви Гето (по многим исправним мишљењима и једини који се пуним правом може Гетом назвати у Београду ћете наћи где год живе београдски Роми) Циган-ма'але су традиционална београдска гета. Ма'ла је прави пример Гета. Становници Ма'ле кад год је напуштају бивају гледани и мотрени. Ма где се кретали, сумњиви су. Њихова је "прљавштина" дугим искуством "проверена" . Њихово једино станиште јесте Гето. Ако улазе у аутобус, ући ће да просе. Ако и не уђу да просе, нико им неће уступити место чак и када су стари, болесни или са собом воде децу. Они своја права имају остваривати само у Гету пред чијим вратима Свет оставља своју власт и престаје постојати. До Гета ће их пратити строги погледи и хватања за новчаник. У Гету у Ма'ли почиње слобода. То је иронија Гета.

Гето београдских Рома је традицоналан и толико свакодневан да се превиђа. Предграђа су такође својеврсна гета. Ту сиротиња опстаје и живи по својим правилима. И велики свет Центра има своја, златом и плементим дрветом, опточена гета. Сви ти кругови који постоје и опстају једини око других, једни упркос другима. Кружнице које се окрећу око себе и не додирују се са другима, осим случајно. Постоје и тајна гета! Гета музике, гета секса, гета недодирљивих. Почињем да се питам, у свеопштем неразумвању међу својим суграђанима, ко то живи ван Гета?

Читав град је Гето. Земља у којој град опстаје је Гето. Европа постаје Гето. Кроз Гето пролазе несретници из далеког Гета да у гета у којима ће мирније живети обитавају тј. ако их велики свет у та гета прими. Нема више сусретања међу људима. Свако ће добити по један лични Гето да у њему живот одболује, да другима не би био на сметњи. Гето је услужна, друштвена творевина. Чува савести и стомаке. 


Седми дан

И сврши Бог до седмог дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини;
2 Мој. 31:17, Јев. 4:4, Јев. 4:10


Иза мог прозора који гледа на орај, иза његових грана, нижу се плаветнила недотакнута копреном облака или измаглице. Дан је почео тмурно закриљен облаком, и сунце је, мада смо га под тим тешким, влажним облаком, осећали, имало до поднева да се појави. У подне је све обасјало и недеља, божја јесења недеља, засјала је у једноставној величанствености. Не осећам се адекватним, готово никада када имам да се изразим о таквим данима, када је почаст бити жив, и када је жива срамота знати да се тај дан не користи ни за шта без за размишљање о таквом дану. Древна је мудрост хтела да недеља буде божји дан – дан у коме се не ради. Могу то да разумем. И заиста, радити било шта у овакав дан било би светогрђе. Било шта осим размишљати о оваквом дану и препуштати се ветру и облацима. И заиста! У видик улазе облаци, ношени тим истим топлим ветром који сам управо призвао. Паперјасти, разастрти по топлој плавети. И све се помера са тим небом. Откуцава време у неколико растегнутих часака, и њих више нема. Небо које се помаља иза ораја је опет челичноплаво. Платно је чисто и недодирнуто облацима. Ћудљивост сликара који је ово платно и ову сцену поставио је опет дошла до изражаја.  Недеља напредује за падом сунца. Иде ка хоризонту који се са овог прозора не види а и боље да се не види. Овај је прозор за топла поднева и за размишљања о њима. 

... у Лондри је симфонијски оркестар Би-Би-Си-ја управо до врхунца довео симфонију и публика је у екстази. Ето још једног подвига за недељу! Музика! Нека се развија са радија лењо и без смисла. Недеље нису за тражење смисла, недеље су за одмарање од те потраге. За тихо и ушушкано сањарење ни о чему особито а нарочито не о подвизима осталих дана. За то су суботе. Оне су за рад или за размишљање о раду, за шетње и бегове. Недеља је за огњишта (имагинарна наравно и електрична, права смо давно угасили) и за једноставне ужитке и угађања мекоти наших тела. Недеље су дани наде, наде управљене поглавито на то да до понедељка неким чудом неће доћи! Та нада не изневерава! Мада, никада не буде остварена. До следеће недеље и наде у то чудо, свакако...

Центар је недеље, недељни ручак – за оне који имају ту срећу да га окусе. Ручак након кога не постоји ништа што се има радити. Осим шетње која опет нема неку другу сврху осим да легне након тог ручка. И чај након те шетње, који нема неку другу сврху осима да легне након шетње... Недеља је за угађање властитој лењости. Зато и радимо у остале дане, да бисмо ту недељу имали слободну и недотакнуту. 

И осећање, помешано, горко-слатко, индоленције и задовољства том индоленцијом, обавеза које вребају иза ноћи и након хладног јутра... све је то део недеље. Дана у коме је заповеђено да се одмара и да се не размишља ни о чему нарочито, јер то је дан у коме се од дела почива. 

Београд, 
Недеља, 04. X 2015. године