петак, 10. јул 2009.

Путешествије по Источној Србији


Дан леп, сунчан. Кaо створен за пут. Повод помало прозаичан али угодан. Покупити бабу и деду из Гамзиградске бање у којој су лечили своје бољке стечене старошћу. Источна Србија по први пут се открива преда мном, натенанане. Истина не сва, али макар неки од најлепших делова Тимочке крајине. Аутопутем од Београда до Параћина стиже се за највише два сата, укључујући ту и одмор уз лепињу са кајмаком код „Старог Храста“. Ресторан реновиран, уредан, ни налик на онај који памтим из гимназијских дана, када смо се ту одмарали на путу ка Грчкој, одредишту наше матурске екскурзије. Исти је још само тај чувени стари храст. Једнако сув и једнако мртав. Грехота га је и погледати. По њему се, као и увек, пење и гура гомила деце. Овај пут мали Турци. Гледају их старији Турци из кафане и нешто им говоре, вероватно на турском, мада могао је бити и кинески, не бих уочио разлику. Око њих трчкарају забринуте мајке завијене у мараме, праве буле из народних песама. Шта би рекао хајдук Вељко у чију постојбину идем, на толике Тураке у сред Србије. Не знам, али им се особље „Старог храста“ радује. На све стране су натписи и упутсва на матерењем језику ових многобројних и радо виђених гостију. Нарочито су им обрадовани конобари који цех наплаћују методом коју је мој отац, веома верно и истинито крстио – Од ока, офрље. Фискализација је очито заобишла ово крајеве.

Кад стигнете ауто-путем до Параћина, скреће са на исток, плаћа се друмарина и ту почиње рђав друм. Пут пун рупа, закрпа и тракториста којима се не жури.

На једној узвишици, са које се пружа диван поглед на брда прошарана воћњацима, виноградима и њивама, које су омеђене самотним, разгранатим стаблима, стоји табла – Добро дошли у Источну Србију. Одатле човека ма где да се окрене и коме год да се обрати, дочекује љубазност и добродошлица. Чак је и полицајац који нас је зауставио мало после Честобродице, био невероватно љубазан, да човек не помисли да је он - Serbisches her Polizei.

Чим избијете на врх Честобродице, а крајоликом загосподари величанствени Ртањ, почињете да слутите сву лепоту овог краја. Ртањ - нашиљен, намрчен и претећи. Он сив у оноликом зеленилу. Ипак планина изгледа дивно и просто позива да лутате њеним падинама. Макар погледом. Међутим tempus fugit, мора се даље. Нека, биће дана за мегдана.

Неких тридестеак километара од Параћина је Криви Вир. Ту је 1883. године подигнута Тимочка буна, што једна табла на самом улазу у село и саопштава необавештеним путницима. Овај путник је неком шашавом случајношћу на пет дана пред пут, баш довршио „Владу Милана Обреновића“ од Слободана Јовановића, те је био итекакако обавештен о узроцима и току тог несретног догађаја, те је свог незаинтересованог оца покушао да упозна са истим. Без успеха. Сиже је следећи – Ондашњи радикали подбуњивали су сељака против власти, и учили га да мрзи чиновника више но црног ђавола. Ни краљ Милан није био ништа мирољубивији од радикала а није му се нимало допадало то што су на изборима септембра 1883. радикали опет добили већину. То је изазвало министарску кризу и пад напредњачке владе Милана Пироћанца . Краљ је био бесан на народ који нема вере у свог краља и својом "гејачком неукошћу" гура радикале на власт, уз пркос краљу.

Краљ Милан није био психички најстабилнија особа. Може се чак рећи да је на моменте био прави лудак. У најмању руку особа врло танких нерава. Почео се плашити буне, коју су радикали већ индиректно најављивали у свом листу „Самоуправа“. Повод је био купљење оружја од народне војске, јер превладао је став да је Србији неопходна стајћа војска, тзв. Стални кадар. Радикали су одмах по тој идеји осули паљбу, јер како да се сељак брани од самовоље власти ако му одузму пушку?

Сам Пашић је јула месеца, написао један, само њему својствен, двосмислен чланак, којим позива Србина да се „пре са главом и душом растане него са својим оружјем“ јер „без пушке и оружја нема слободе“. А завршава невероватном реченицом: „ А ти народе, ако не будеш срећан да ти поштеде твоје ратне успомене, твоје оружје – ти га подај, али кућу немој остављатии без њега, јер ћеш порушити заклетву прадедову, погазићеш аманет оних бораца који падоше за нашу слободу... Чувај се сам када те не чувају они којима је то поверено“.

Ја не знам има ли контрадикторније и неразумљивије политичке поруке. Саветује сељаку да оружје пода а да га у исти мах не даје из куће ! Скоро као упозорење из оне бајке – Ко понесе кајаће се, ко не понесе кајаће се. Порука неупућенима сасвим неразумљива, скоро као у библији - ко има уши да чује, нека чује. Међутим они који су имали уши да чују, очито да су и чули и разумели Пашићеву поруку. Међу њима и чувени радикал поп Маринко, касније један од вођа пбуне. Буна је букнула у неколико села,и то баш у Пашићевом изборном округу, у Кривом Виру и Бољевцу. Повод је било управо одузимање оружја, а не тешки животни услови и преданост начелима социјализма, како нам то жели представити филм о Тимочкој буни из доба СРС-а. Чак напротив, Србија је тада доживљавала прави економски препород – Трговински уговор са Аустријом, изузетно повољан по нас, тек што је био закључен, и Србија је доживљавала прави мали економски препород

Буна је трајала скоро месец дана, док је редовна војска, наоружана новим пушкама система Кокен-Маузер, није сасвим угушила. Разлика у наоружању била је толика, да побуњеници са својим старим пушкама, острагушама нису могли ни добацити до војске, док је стални кадар са модерним пушкама био у стању да гађа и са читавих 1000м растојања. Буна је угушена 1. Новембра. Преки суд у Зајечару осудио је 94 људи на смрт, а 567 на робију, на заточење 5, на затвор 60. Од осуђњних на смрт стрељано је 20. Остали су временом помиловани. Источна Србија је била дужна да надокнади сву штету. Осуђен је био скоро цео врх радикалне странке. Пашић је још раније мудро прешао у Аустрију а потом у Бугарску, док су остали допали заточеништва у београдској тврђави. Буну је потпалило и разбуктало радикалско агитовање и хушкање народа против власти, а нарочито чиновиништава. Чиновник ништа не ради, он само троши народу и паре и време, и још за то добија и пензију. И када ништа не ради он је народу на грбачи. Нарочито је јако било огорчење на полицијске чиновнике, свакако не без разлога. Полиција у Србији имала је (а богами и има), тенденцију да се не замара исувише око законских формалности, нити да се труди да се допадне народу. Тако да се не треба баш толико чудити народној мржњи на све чиновништво које је народ, будући с њом највише додиру, поистовећивао са полицијом. Полиција се здушно придржавала начела да је власт светиња, а да су они Бог и батина. Важила је максима – Прво му удари два`ес`т пет по туру, па му онда тражи параграф!

Остаје као куроизитет да је народ имао идеју да током буне побије чиновнике које су устаници све окупили у једно место – Да се никад више не врну ти писмени што плајваз држе у руци, и копликују народу живот. Мишљење о писменим људима, махом је у Србији остало исто.

Србија је земља јаке традиције.


Након Кривог Вира иде Бољевац, који је једино веће место на овом путу. Између Бољевца и Гамзиграда је Сумраковац. Село чије нам име сасвим довољно казује. У том је Сумраковцу „сумраковао“, сироти Ђура Јакшић. Тамо је послат по казни као учитељ. У сумраковачким сумрацима, настала је дивна, мрачна и чувена песма „На липару“.



Коначно и крај пута. Близу Гамзиграда, рачвање пута и обавезна препирка око избора правог. Невероватно, али на крају се испостави да оба пута воде ка Гамзираду.

Гамзиградска бања је мала, смештена у зеленој долини коју пресеца Тимок. Надошао и мутан од силних киша не оставља неки нарочит утисак. По брду начичкане куће из којих извирују деца и старци. Стајемо поред једне старинске куће и питамо бркатог чичицу, у сивом прслуку по предратној моди, како да стигнемо до хотела. И он је изразито љубазан и драг. Хотел је са друге стране Тимока, чим се пређе трошан и ружан мост. Скоро реновиран, удобан је и чист, истина помало прозаичан са јефтино модерним намештајем. Окружује га леп парк, са интересантним металним склуптурама. Парк је опет окружен лепом боровом шумом. На рецепцији нас још један љубазан човек шаље до бабе и деде. Баба и деда срећни, подмлађени и поносни на потомство које раздрагано представљају свом бањском, пензионерском друштву.

Бања је сасвим лепа, када би се мало више уложило у уређење парка, сређивање обале Тимока, и изградњу неког лепшег моста, била би прелепа. Додуше доста је већ уложено у хотел и у стационар где се врше терапије. Имају најновије инструменте и хвале се како таквих ни у Београду нема. У хотелу већину гостију чине деца, чланови неког спортског друштва из централне Србије, које су довели ту да удишу чист ваздух и да се припремају ко зна за шта.

Деца су слатка али и немирна. Тренери нервозни и на крају драгоцених живаца. Неко је претходне вечери нешто скривио па су их за казну након ручка све извели на непланирани тренинг.

Деда одбија да крене док не поједе још један пасуљ каквог нигде нема.

Ја одбијам да кренем док не посетим Ромулијану, која је само пар километара од бање. Срећом отац није био исувише задрт, па ме је одвезао, мада је резигнирано одбијао да напусти кафе на археолошком налазишту и придружи ми се у упијању светске културне баштине. Свакоме своје.

Да би стигли до Ромулијане морате прво проћи кроз град(мада ће пре бити село) Гамзиград, који је помало оронуо и опустео. Без обзира на то, старе сеоске куће и сокаци ипак ми делују привлачно. На сокаку тек по која старица са торбама, која се враћа са пијаце, и по које доконо дете. Од села, Ромулијана је удаљена неких 700 метара.


У пољима, на заравни између брда, дижу се снажни бедеми царске палате. Бедеми начичкани моћним кулама - није се шалити са царском величином. Све то изграђено од црвене опеке која се једнако румени као и пре 1700 година. Као да су је тек испекли на овом јаком подневном сунцу.

Пролазите кроз јаку, засвођену капију и пред вама се пружа плато обрастао лепо ошишаном травом, омеђен зидинама. Из траве извирују темељи и стубови, остаци царске раскоши. Ушли сте на западну капију,

наспрам вас је источна капија, која је мање очувана, а између две капије је блага низбрдица. На истоку, над градом је брдо, Магура, Mons Sacer, свето брдо на коме се уздижу две огромне хумке, са којих су се божански император Галерије и његова мајка Ромула, по којој је и град назван, винули у небо и постали божанства.

Дуго се наука спорила око намене овог места и одузимала му важност која му по праву припада.

. Све до 1984. године мислило се како све то није више од каструма, или седишта неког црквеног великодостојника, или напросто провинцијска пореска испостава.

Истине ради Ромулијана се тако зове тек од те 1984. године. Тек тада је дошло до открића судбоносног по историју овог места, тада је нађена ниша са натписом –FELIX ROMULIANA- срећна Ромулијана, берићетна Ромулујана, у слободном преводу. Тада је коначно Ромулијана за коју се већ знало из историјских извора, препозната у овим зидовима.

Док шетате између остатака некадашњих зидова царске палате, и ступате између онога шта је преостало од раскошних колонада, или се огледате у води фонтане из негдашњег атријума, у вама влада мир. Није узалуд Галерије изабрао баш ово место да у њему проведе мирну старост. Надао се да међу зидинама града који је назвао именом своје мајке, нађе одмор од тог сизифовског посла, владања великом Империјом која је већ почела да клеца под тежином своје величине и трулости која ју вековима нагризала. Галерије ипак није нашаo свој мир.

Ја на срећу јесам, од напорног пута ме је одморила шетња античком Ромулијаном. Скоро да сам могао да замислим сву величину овога места у античко доба. У томе ме није омело ни јако подневно сунце (отац је закључио да мене сунце не може да удари у главу, јер сам већ ударен кад по таквој врућини јурцам тамо амо). И заиста био сам вредан попут пчела које су зујале међу цвећем које расте свуд по Ромулијани. Оне с цвета на цвет, ја с локалитета на локалитет. Из царске палате у атријум, из атријума у Терме, из Терми тамо где је и Галерије својевремено ишао пешке. Одатле у мали храм, из малог храма у велики Јупитеров и Херкулов (он је већи али је слабије очуван, осим крипти у које се није могло ући). Одатле до једнобродних просторија чија је намена још увек тајна. Тајна, јер, о чуда у земљи Србији, већина Ромулијане је још скривена под глином, нема се новаца. Једино што нисам ближе видео то је источна капија и унутрашњост западних бедема, ово прво ми се чинило далеко, а ово друго нажалост нисам ни запазио, а тамо је поставка ископаних плоча и рељефа.

На крају обавезна посета продавници сувенира где сам међу бројним излишним и сасвим беспотребним мамипарама ипак купио брошуру о Ромулијани, сталак за оловке са печатом Ромулијане и реплику глинене уљане лампе, какве су користили стари Римљани. Поздравих Ромулијану са једним довиђења, никако збогом - планирам опет да дођем и да видим колико су напредовала ископавања и шта ће то ново она показати. Пре тога сам овде био само једном, у осмом разреду. Од свега се сећам, фонтане, мозаика са лавирнитом и наше сироте разредне како нам прети укорима уколико одмах не сиђемо са кула и зидина, што је свакако најстроже забрањено.

Вратили смо се у хотел и затекли деду, срећног што је задовољио своју глад за тим ванредно лепим пасуљем и бабу ванредно жељну да што пре пођемо кући. Додуше прво смо отац и ја ванредно ручали па смо тек онда пошли.

Повратак, лепота источне Србије и моји покушаји да дишем уз троје страсних пушача. Узалуд.

После пола сата глава ме је већ толико болела да ми није више било до живота.

Нема лека, без да гуренш нос уз прозор и mp3 на уши. А на mp3- у божанствене Мокрањчеве руковети. На њих сам скоро био и заборавио! Слушати његове песме из Источне Србије (шеста руковет) док се возите између брда на којима су те песме и настале прави је ужитак. Препустио сам се сањарењу и лепоти крајолика и глава је чудесно престала да ме боли. Уз десето преслушавање једне исте руковети напустили смо поглед на Ртањ а убрзо и само Источну Србију. Потом ауто-пут а на њему киша, град, ветар и једно сасвим непланирано пуцање гуме у сред бестрагије. Довољно да пожелите да сте остали међу оним лепим и благородним брдима.


.

уторак, 23. јун 2009.

Душа из ветрењача


Дошао сам до закључка, а мени је као некоме ко размишља такво што дозвољено, да је Београд помало изгубио нешто од својих чари. Сви ми увек говоримо како Београд има душу, и како је то његов главни адут. Та је његова душа доспела и у ону песму коју пева Лола Новаковић -Мој Београд душу има...
Мало сам се замислио над тим. Где је данас та чувена београдска душа? Да ли је то тек нешто што смо измислили како би наш намучени и безброј пута , од стране разноразних скотова, разараниград учинили допадљивијим. Да ли је та душа само изговор?
Ако размишљамо чисто туристички, и то мегаломанско туристички, Београд и нема бог зна шта да понуди. Споља гледано, он је само један осредњи средње-европски град, са нешто модерне и нешто мало више старије архитектуре. Неколико споменика, који неком туристи и неће значити бог зна шта. Једина монуметалнија и оригиналнија грађевина је Храм, а опет не знам колико су људи заиста заинтересовани за разгледање цркава, и то нарочито ганц нових.
Богу хвала те је тај храм пројектован пре скоро једног века, не смем ни да замислим на шта би личио да се подухвата прихватио неки од новоконпонованих, инстант неимара. Вероватно да би негде на првој галерији успео да умува и неки shoping mall а под криптом подземну гаражу приде, на муфте наравно, и уз екцесивну употребу пластике, алумијума и двослојног стакла. На радост градских власти које би биле одушевљене чињеницом да у центру града ниче такво једно модерно здање, још са гаражом.
Но да се вратим души или духу, то је, јелте, главна тема овог текста.
Дакле Београд који је у својој историји био 72 пута сравњен са земљом, а све љубазношћу и предусретљивошћу разне господе у пролазу, нема очувана средњевековна здања, мостове итд. који би просечном туристи лепо изгледали у албуму са путовња. Е али зато наш град има душу. Онај нарочити шмек који се добија када помешате све састојке, али у правој размери. Узмете мало од Оријента мало од Европе, помешате са љубазношћу и отвореношћу људи који живе овде, зачините то са преко хиљаду кафана, бирцуза, таверни, ресторана, крчми, кафеа, кафића, механа, биртија... Додате мало Балканског примитивизма, мало (врло мало) западњачке софистицираности, мало метрополске свестраности, мало од мемле неке забачене касабе, поставите то на сред среде средње Европе, на две безобразно велике реке које се, о Божије ли промисли, баш овде спајају и voila, ето вама града каквог нигде нема. Чак и мане које има, претвара у предности, јер Београд нема потребу да буде саврешен.
Е сад долазимо до проблема, у последње време, у ово огавно време турбо фолка, нека се помпезна сељачина(читај сељачине, јер да се не лажемо, има их онолико) сетила да би београду био неопходан естетски захват. Како нажалост у овом периоду постсоцијалистичке трансформације нашег пропалог самоуправног друштва, та врста људи има новац, а самим тим и моћ да буде судија и мера лепоте и квалитета, Београд пред нашим очима постаје новоконпоновано, маломокролужанско, архитектонско чудовиште, са све - гипсани лавићи пред капију. Београду се на мој, надам се и ваш, ужас уграђују силиконске сисе, фарбају га у изразито плаву боју, и утежу га у Ђовани Версаћи. Они од Београда стварају своју скоројевићку слику квалитета. На све стране отварају се помодни ресторани, кафеи, клубови, тржни центри... списак нема краја. Када се то дешава на Новом Београду, то још није толика трагедија. Нови Београд је по својој идеји модеран, и тамо има толико слободног простора кога ваља попунити, да је то тамо скоро и пожељно. Али када у сред центра, међу старим кућама, господским или сиротињским, осване неко ругло од зраде (чињеницу да су те зграде углавном бесправно подигнуте нећу ни помињати), дође вам да повраћате или заплачете. Није реткост ни то да власници старих кућа, нажалост помало руинираних, исте са све плацем, продају за велике новце или у замену за станове, турбо неимарима, који те дивне старе куће руше и зидају монолитна здања у врло живописним бојама и крајње слободним стиловима. Када би нешто такво освануло у центру Париза, Беча, Амстердама, верујем да би се згрожено грађанство спонтано окупило и још спонтаније спалило горе поменут објекат, и то са све инвеститором и скотом који му је допустио да загађује вољени им град.
Мало претерујем, али то је ваљда зато што се овде борим(пре вичем и псујем) са ветрењачама. Поента је у томе да стари Београд, Београд кафаница, боема, драгих људи, дућана, бакалница, лепих одмерених зграда, дрворедних улица - Онај Београд са оном неухватљивом душом коју волимо и од које живимо, нестаје. А замењује га јефтина визија модернизације(без модерности), материјализма, неукуса, турбо фолка, потрошачког друштва, себичности, лажне лепоте. Назови модерне визије ужаса коју они сматрају квалитетном. Они желе да Београд буде екстра, да буде фул. Они трују и убијају душу овог града. Ја овим путем позивам све београдске Дон Кихоте, да оседлају своје Росинанте, и да распале камџијом (или бар језиком) по тим новим и грозним ветрењачама. Спалимо Потемкинова села са све Потемкиновим сељацима и сељанкама у њима. Толико дугујемо нашем граду

уторак, 02. јун 2009.

Једно размишљање, кратко, непотребно и самоповлађујуће

Писање блога је једна од оних узалудних и бесмислених делатности. Када човек мало боље размисли о свему, нарочито након што схвати да тај исти блог чита јако мали број људи (и то углавном натераних и неколико пута обавештаваних од стране аутора о постојању истог), дође му да све батали и списе своје спали, илити delete-ује, што му дође на исто. Делујем самом себи као неко ко прича сам са собом, и то наглас, надајући се да ће неко у пролазу чути бујицу мудрости што се слива из искуства и памети самозваног он-лајн генија, који, као и сваки иоле писмен човек (млад уз то), сматра да поседује све знање овога света и одговоре на сва питања која тај исти свет тиште. Да сам икада био у Лондону могао бих упоредити блог са кутијама оних лудака који на њима стоје у Хајд парку и узвикују своје идеје и политичка сновиђења оним залудним малобројницима, туристима или себи сличним лудацима. Нажалост ја у Лондону нисам био и нећу се, дакле, усудити да износим таква и слична поређења.
Како приволети људе да упијају сваку моју, изговорену, пардон, написану реч, за мене као изузетно стидљивог створа остаје и даље мистерија. Можда и ја једног дана пукнем и наоружан неким убојитим средством, свакако оригиналнијим од бомби, упаднем у Председништво или неку једнако значајну институцију и запретим да ћу се разнети (или већ томе слично) уколико мој блог не буде значајније посећен у наступајућем периоду. Верујем да бих био усрдно замољен да бомбе активирам и решим себе и несретни аудиторијум беде.