недеља, 03. март 2013.

Forest musings


Седим сам. Потпуно задовољан  и пијан животом. Она је то осећање раније назвала „пролећни незидрж“ , њеним дивним лудо-једноставним начином називања ствари. Седим на пању попут каквог шумског краља или бога. Као прави задригли Бах који се најео живота. Потпуно задовољан. Мада је хладно, ваздух је боје злата. Рано је претпролећње подне и шума одише свежином тек изниклог цвећа које је расуто свуда по њој.  То је цвет мени непознатног имена који носи ону чудну боју која бежи од сваке дефиниције мада има и име чије значење мало ко зна –  Мов (Mauve).

Сад када се сетим тог тренутка не долази ми на памет ни та боја нити они хладни мириси. На памет ми долази само осећање. Осећао сам се као лик средњевековне романсе, непознатог аутора, непознате судбине, вечно разапет у тренутку стварања. Намењен само сврси тог једног стиха, јасног, мелодичног и искреног. Испуњеног срећом и љубављу према свему што постоји. Хтео сам, најзад, и сам да проговорим тим језиком, да пропевам њиме, да живим у њему. Осећао сам, скоро, његов укус на свом језику. Сладуњав и опор у исто време и , о, како окрепљујућ!
Спрам мене, на другом брегу, беласао се, голем и величанствен, краљев двор. Усамљен и недостижан усред разголићене шуме која га је окруживала. Попут дворова из бајки. У мислима звао сам га „кнежевићевим дворима“ . Могао сам чисто да замислим тог кнежевића, у свој сили свог господства, отпорног на све изазове и ругалице времена. Кнежевић из бајке или макар онај кнежевић из Тагорине песме који без зазора гази девојачки накит бачен пред његове ноге. Принц живота. Он тако седи, чисто видим, сав велик и поносан и бесмислен у свој тој белини, седи на својим големим терасама и гледа лепоту овог дана. Дана који делимо, мада он то ни не зна. Са свог високог места, на свом брегу који је спрам мог брега, он не види мене како седим на свом шумском престолу у свем обиљу шуме. Њега прате царске фанфаре а моја је музика,  музика птица. Ја одрпани, чупави Бах који је преходао своје шумско царство (које ми ни не припада колико ни небо под којим стојим а које  ипак зовем својим) и сада зајапурен, румених образа, седим на свом пању као на каквом трону и пућкам своју лулу. Кнежевић седи усвојој господштини, на својим белим, мраморним терасама и гледа у мом правцу, а ни не види ме. Са лица му се не може ништа прочитати. Он је кнежевић и човек не зна шта је на његовј памети. Ко од нас двојице има бољи поглед на живот? Ко има више прилике да буде срећан? Ко ли је, коначно, срећнији?!
Схватио сам, чим се ово последње питање појавило у ваздуху пред мојим очима, да то свакако не могу бити ја. Онај који и даље пита не може бити срећан. Он, очито, и даље трага, па или није нашао срећу или је не уме препознати. Он је само, можда, тренутно нечим задовољен. У том једном трену, магија је нестала, свилена копрена је повучена. Моји се шумски двори срушише и нестаде њиховог златног блистања. Око мене ширила се шума у непробојној тишини свог тмурног, зимског сивила. Само су цветови и даље носили сву лепоту оне чудне боје која има своје име али оно, чак и кад се изговори, не открива никакву тајну бића које означава. 

петак, 01. март 2013.

Једна "као" песма

                                                                                    

Звуци мог дома у ноћи

Зујање фрижидера који чува
свежим сва искушења за моје тело.
Пружа храну, пружа пиће,
пружа одржање у животу и 
ритмичним куцкањем држи рачун,
Времена.  Наизглед миран, наједном се 
стресе се од тишине ноћи и удахне дубоко пуним
дахом свог фреонског живота. 

Звук степеница које крцкају и шкрипе
под тежином мојих корака. Горе, доле. Доле, горе...
И тако по читаву ноћ. 

Гргољење електричног бокала који је као 
неко врело живота са кога се прикупљају напици
који окрепљују уморне путнике ноћи. 
Кафа или чај?

Кашаљ комшије са друге стране зида руши
самотност ноћи и буди страх од властитог бучног
постојања.

Шкрипа столице под мојом гузицом, док се
на њој мешкољим.

Цврчање дувана што непредвидиво сагорева у мојој лули. 

Па онда сви они звуци ноћи што улазе
кроз отворен прозор. И та армија цврчака што
пева своју вечну песму о лепоти лета, љубави и 
нестрпљивости размножавања.
И тај промукли, зачађали баритон
 ауспуха који пева песму града док нека
усамљена кола иду мојом улицом.

Глас клинаца који су се негде напили и
сад се дозивају кроз ноћ (са намерама поменутих цврчака).

Лавеж паса луталица, упоран и бесмислен и непоходан.
Они чувају град од уљеза. Зар то баш никоме није пало 
на памет?

И коначно звук кревета који се угиба под тежином мог тела,
Соната федера и шуштање чаршава кад, најзад, уморан легнем
пред зору. 


И онда опет, без краја, хиљаде необјашњивих кликатвих звукова

мога дома који долазе из таме, и шуштава, бучна тишина
која ме окружује пре но утонем у сан. 

24. VII 2012.