Forest musings

Седим сам. Потпуно задовољан  и пијан животом. Она је то осећање раније назвала „пролећни незидрж“ , њеним дивним лудо-једноставним начином називања ствари. Седим на пању попут каквог шумског краља или бога. Као прави задригли Бах који се најео живота. Потпуно задовољан. Мада је хладно, ваздух је боје злата. Рано је претпролећње подне и шума одише свежином тек изниклог цвећа које је расуто свуда по њој.  То је цвет мени непознатног имена који носи ону чудну боју која бежи од сваке дефиниције мада има и име чије значење мало ко зна –  Мов (Mauve).

Сад када се сетим тог тренутка не долази ми на памет ни та боја нити они хладни мириси. На памет ми долази само осећање. Осећао сам се као лик средњевековне романсе, непознатог аутора, непознате судбине, вечно разапет у тренутку стварања. Намењен само сврси тог једног стиха, јасног, мелодичног и искреног. Испуњеног срећом и љубављу према свему што постоји. Хтео сам, најзад, и сам да проговорим тим језиком, да пропевам њиме, да живим у њему. Осећао сам, скоро, његов укус на свом језику. Сладуњав и опор у исто време и , о, како окрепљујућ!

Спрам мене, на другом брегу, беласао се, голем и величанствен, краљев двор. Усамљен и недостижан усред разголићене шуме која га је окруживала. Попут дворова из бајки. У мислима звао сам га „кнежевићевим дворима“ . Могао сам чисто да замислим тог кнежевића, у свој сили свог господства, отпорног на све изазове и ругалице времена. Кнежевић из бајке или макар онај кнежевић из Тагорине песме који без зазора гази девојачки накит бачен пред његове ноге. Принц живота. Он тако седи, чисто видим, сав велик и поносан и бесмислен у свој тој белини, седи на својим големим терасама и гледа лепоту овог дана. Дана који делимо, мада он то ни не зна. Са свог високог места, на свом брегу који је спрам мог брега, он не види мене како седим на свом шумском престолу у свем обиљу шуме. Њега прате царске фанфаре а моја је музика,  музика птица. Ја одрпани, чупави Бах који је преходао своје шумско царство (које ми ни не припада колико ни небо под којим стојим а које  ипак зовем својим) и сада зајапурен, румених образа, седим на свом пању као на каквом трону и пућкам своју лулу. Кнежевић седи усвојој господштини, на својим белим, мраморним терасама и гледа у мом правцу, а ни не види ме. Са лица му се не може ништа прочитати. Он је кнежевић и човек не зна шта је на његовј памети. Ко од нас двојице има бољи поглед на живот? Ко има више прилике да буде срећан? Ко ли је, коначно, срећнији?!

Схватио сам, чим се ово последње питање појавило у ваздуху пред мојим очима, да то свакако не могу бити ја. Онај који и даље пита не може бити срећан. Он, очито, и даље трага, па или није нашао срећу или је не уме препознати. Он је само, можда, тренутно нечим задовољен. У том једном трену, магија је нестала, свилена копрена је повучена. Моји се шумски двори срушише и нестаде њиховог златног блистања. Око мене ширила се шума у непробојној тишини свог тмурног, зимског сивила. Само су цветови и даље носили сву лепоту оне чудне боје која има своје име али оно, чак и кад се изговори, не открива никакву тајну бића које означава.