Несвесно самоизмаштавање човека

Пресудан утицај на мој одгој и образовање, имали су, субверзивна делатност „Политикиног Забавника” и чињеница да сам у својој соби, имао властити телевизор (марке ”SHARP“). Видео-рекордер (исте марке) показао се мање поузданим будући да се, кроз читаво моје одрастање, у редовним и једнаким размацима, упорно кварио. Медијски сомнабулизам недељом увече, након што би се завршио драмски серијски програм РТС-а, а горко-слатка обланда ишчекивања сутрашње јутарње смене у школи, тек почела да клизи низ стомак, дао се наставити само вечерњим програмом АРТ телевизије – филмом од 22,30 ч. Ништа нема ту снагу да ме врати у  детињство и то немирног време као шпица за АРТбиоскоп.

Филм који је запечатио моју филмофилску судбину и укус, те трасирао даљи правац мог анксиозног поремећаја (тада тек у повоју) јесте ”Дечак из Јунковца”. Тај филм се, као неки злогуки знак, увек емитовао на АРТбиоскопу, недељом, и то увек некако пред неки контролни или пред јутарњу смену. Наравно, ово може бити само илузија, јер за анксиозну особу, готово да нема неискоришћене и неповољне прилике да се осети кнедлу под грлом. На овај горко-слатки филм који се игра и кокетира, наизглед банално, искреним идејама о величини, слави и уметности бизарних ликова, некако сам налепио све своје животне неизвесности, увеличане до у бескрај, из визуре препубесцента са мањком самопоуздања.

Шта је толико хипнотишуће у овом филму за мене? Због чега сам га толико пута гледао и зашто настављам да га гледам. Кабаретска, наивна и несамокритична атмосфера филма је, чини ми се, кључ. Ликови у филму – а овде је велика дилема у односу на границу између натуршчика и аутентичних манијакалних скрибомана – немају границу у односу на себе, немају задршку и немају готово никакве сумње у погледу сопствене вредности. Сви су убеђени у своје право (готово суверено) да сниме филм, да буду звезде и да покажу шта знају. Вођа те параде је, наравно, сам Радомир Белаћевић – насловни ”дечак из Јунковца”, бивши кино-оператер, ауто-електричар, фантаст, осуђени силоватељ, изумитељ, писац 30 књига, власник и директор ”Студио-филма”, редитељ, сценариста и аутофиктивна личност. 

Способност људи да домаштавају саме себе, битна је и благотворна у одређеним количинама. Маштати о себи, о својим успесима, сањати и надати се – део је наше природе. Без тога смо мртви у заглављени у жабокречину стварности. Хипертрофираност ове функције оставља, испрва, комичан, а потом и сажаљив утисак на гледаоца, на онога ван мађије и ван фантазије. У томе лежи кабаретска димензија овог филма. Кабаре је ћумез у коме се дешавају магичне ствари, док представа и пијанство трају. Његова је сврха лажни предах. Након тога, кабаре је тужан и јадан и човек упућује себи прекор што је дозволио омађијаност тиме – што није успео да одвоји очи од свега тога. ”Дечак из Јунковца” је управо у том смислу мој засрамни ужитак (guilty pleasure), нешто од чега не могу да се одвојим. Редитељ Дејан Зечевић је прилично вешто поставио своју камеру у ову ствар. Нити једног тренутка није јасно да ли се он са својим протагонистима спрда или је и сам инвестиран у њихову грандиозност. Камера је, у том смислу, све време унутар кабаретске атмосфере и лудила свих актера ”фабуле”. 

То и јесте фрустрирајуће, јер је гледалац принуђен да се суочи са овим ликовима који изазивају нелагоду, а без да има ма какав отклон и без из те стварности: филм ”Конобарица” чији је сценарио написао Радомир Белаћевић а који представља адаптацију истоименог романа, истог тог Радомира Белаћевића, заиста се снима и сви су заиста на томе ангажовани, ма колико било јасно да је читава ствар само део играрије филмске екипе Дејана Зечевића да омогући својим ликовима да се играју филма. На овај начин, Белаћевићу је омогућено да оствари свој животни сан – да буде звезда, редитељ и сценариста играног филма – да буде демијург микрокозма и у прилици да исприча нешто ”кај сам си сам измислио”. Тиме му је дата, макар симболички, велика моћ, а што чини укупан утисак још тежим – јер јер јасно да постоје веома тамни, предаторски, делови те личности који се, у редовитим интервалима, узнемирујуће испољавају кроз пренаглашену сексуализованост. У самом филму, преузимајући на тренутак исповедни тон, Белаћевић, у оквиру свог животописа наводи да је свој роман првенац ”Не пушим више” написао у затвору где је био ”због неких герла” а због којих је било ”тешко доказати њ. кривицу”. У истини, кривично је гоњен за групно силовање више девојака (од којих су две биле млађе малолетнице). 

Чланак из листа ”Борба” 1969.

Кључна сцена (барем за мој сензибилитет) у том филму јесте сцена аудиције у којој Радомир Белаћевић и стручни жири (састављен од професора, једнако упитних мотивација, академске и стручне спреме) бира кандидате за роле у филму ”Конобарица”. Плејада бизарних, кабаретских ликова, у овој сцени добија свој пуни директни израз – директан однос са камером и са гледаоцем који се, осећа готово као воајер који посматра нешто што делује да мора бити обављано у тајности и без радозналих погледа. Упечатљивије у овој сцени од телесне голотиње јесте духовна голотиња и пуно обнажење кандидат жељних славе и рола на филму. Овде кабаре постаје чист ”фрик-шоу” у коме сада учествују сви – и стручни жири, и аутор и кандидати. Чињеница да се аудиција одвија у просторијама ”Студио-филма”, у звучно изолованом подруму у улици Др. Александра Костића, даје додатни тамнички и штимунг (да не говоримо о томе да се овај простор, истовремено, користи и као салон за еротску масажу). Гледање ове сцене представља чист гледалачки мазохизам – једну суштинскију врсту порнографије – чији се успех и домет мере са тиме да гледалац не може престати да посматра.  Тако и сам постаје (својом кривицом) учесник и актер овог спектакла. 

Радомир Белаћевић није позитиван ни као личност ни као лик, али је, упркос том мраку (или можда управо због њега) булеварски привлачан. Овај филм не идеализује битангу, већ верно слика нешто што је (било) свакодневна појава у нашем друштву – барбарогеније, личност без самосвести и без исприке, жељан пажње, признања и славе, без ма каквог дубљег схватања шта та слава значи и шта може да  подразумева. Личност без ма какве одговорности за себе и своје дело. Ти ликови нису никаква новост, први такав забележен пример човека који је самог себе (или мит о себи измислио) имамо код акробате Драгољуба Алексића (кога је на сличан начин, документарно обрадио Макавејев). И Алексић је свој лик овековечио у филмском облику, и био пионир филмске уметности у Југославији (”Невиност без заштите“ – Алексићев филм о Алексићу, је први наш играни тон-филм). Ова појава је и даље присутна, само што је сада банализована и осуђена на сиров третман без ма какве идеализације – кроз формат ”ријалити тв програма” - својеврсног телевизијског зоолошког врта. 

Да ће у будућности (тј. овоме што ми тренутно живимо) сви имати својих провербијалних, ворхоловских ”15 минута славе” , ствар је општа и клишеизирана. Већ данас, свако од нас, некритички и без цензуре, има могућност да буде Белаћевић про интернета. Сви смо емитери у неком облику – зато се самокритика и самосвест јављају као хлеб наш насушни, као разлика између доброг и лошег. Аутоцензура је, поново, први задатак човека и грађанина. ”Дечак из Јунковца” изнет је на овом фону, као слутња управо тог стања ствари, у коме ће све личне фантазије бити могуће. Праг света вештачке интелигенције је, у овом контексту, још занимљивији. Да ли ће сутра свако од нас, потенцијално, имати на располагању неког виртуелног Дејана Зечевића који ће нам, на наш промпт, сервирати наше визије стварности (у којој би могао да нас одглуми чак и ”Тоширо Мифу Ена”) а у којој смо само привидни демијург нано-космоса,  а заправо само његов наративни фокус без ма какве стварне интроспекције?