среда, 12. новембар 2008.

Metropola


Пре неког времена на некој београдској телевизији био је ,по ко зна који пут, репризиран филм "Повратак отписаних". Наравно да сам га одгледао, јер као и већина мојих вршњака, одрастао сам на Прлету, Тихом и Паји. Београдска деца су се пре нас играла каубоја и индијанаца. У моје време, тј. почетком 90-их вестерни нису били толико популарни и ми их нисмо пуно марили.У то време су интезивно приказивали партизанске филмове, ваљда да подсете народ да је већ безброј пута учествовао у ничим изазваној и неравноправној борби у којој је, наравно, и истрајао. Упијали смо сваку сцену из "Неретве", "Сутјеске" итд. Али највише смо волели Отписане. Ваљда зато што се борба није водила по којекаквим вукојебинама већ по Београду. С тим смо ваљда могли да се идентификујемо те смо се играли Немаца и Отписаних. Мени је ,тада, Немаца било жао зато што су увек извлачили дебљи крај и зато што су спрам партизана деловали као undermenchen.Сећам се да је једна моја другарица извела закључак како су Немци нарочито глуп сој људи, јер их партизани сваки пут, на исти начин дочекају у заседи и све до једног пококају. Наравно временом сам научио праву истину о Немцим а богами и о партизанима. Од свих Немаца, још тада, најмрскији ми је био Кригер. И то не само због чињнице да је есесовац и самим тим генерално лош човек, већ и због тога што у једној сцени омаловажава Београд. То је она сцена када чекају јунаке београдског отпора негде на улазу у град, и шеф полиције му скреће пажњу на то да мајор Гашапар не може тек тако да коље људе по Београду јер ипак је то Метропола, на шта му Кригер одговара: "Ма хај`те молим вас, каква Метропола", е ту сам га замрзео за цео живот. И, дакле, опет сам, по ко зна који пут, чуо антијунака познате серије како негира мом граду статус метрополе.
Београд итекако јесте метропола иако ја ту реч не волим. То је помало излизан, отрцан, клишеизиран израз за велик град. Некако када чујем реч метропола, намрштим се, углавном изговарање те речи повезујем са људима који су се у велики град доселили из мањег града или већег села. И сада су срећни и поносни. Чињеница да живе у метрополи испуњава их и чини узвишеним, нарочито пред рођацима из унутрашњности, који немају ту срећу да живе у метрополи, и коју разрогачених очију слушају извештај ових првих о предностима и благодетима метрополе. Ипак, Београд, и поред излизаности горенаведеног термина и скепсе госн Кригера, јесте метропола , макар утолико што Београд има изграђено само пола метроа.
Али озбиљно уколико отворите "Речник страних речи и израза" Клајн и Шипка, схватићете да Београд испуњава све неопходне услове да му се та титула прикачи. Београд заиста јесте центар културног и духовног живота према коме гравитира читава Србија, а у последње време, Богу хвала, и читава Југоисточна Европа а.к.а. Балкан. Тако да Београд поново, након кратког предаха, преузима улогу примадоне у балканским културним, политичким, књиженим, музичким и другим дешавањима што се завршавају на -им. У ратним дешавањима, коначно, нема више значајну улогу.
Мислим да је једна од одлика метрополе и у томе што успева да у себе интегрише људе из најудаљених и најразличитијих крајева, људе са најразличитијим културним пореклом. Најбољи пример за то је Њујорк. Тамо свако ко прихвати њујоршки стил живота постаје њујорчанин. Београду мало фали тог интегришућег аспекта. У Београду се људи и даље деле на рођене београђане и на дођоше. Између једних и других постоји неки стални, тињајући, латентни сукоб који, иако не избија често на површину, итекако постоји. Први другима замерају што су се "довукли од којекуда" и собом донели своје руранле обичаје којих се не одричу, а други првима замерају то што им ови оспоравају чланство у екслузивном клубу званом Београд. Сукоб и даље траје и трајаће у догледно време, без изгледа да се оконча мирним путем. Тај сукоб се већ вековима уназад решава једино принудном асимилацијом.Та јњ асимилација (и поред инкриминисања асимиловања у Кривичном законику републике Србије) и даље у пракси, и примењује се са великим успехом. Наиме деца дођоша, и сама, обзиром да бивају рођена у Београду, постају београђани а самим тим и опонетни новим дођошима. Те се сукоб наставља, само сада са новим актерима. Београду се не ваља опирати, он побеђује на свим фронтовима. И једино је он у стању да од обичног грађанина ове земље створи београђанина што
је, признаћете, ипак класа за себе. Једина је мана тог процеса, то што је спор, што су за њега потребне деценије и векови. Али Београду се очито не жури, он мирно и истрајно крцка своје векове и од својих становника ствара људе по својој мери и своме укусу. Њему је лако Он бар има времена.



среда, 05. новембар 2008.

Београд

Понекад размишљам о одласку из Београда и из Србије. Photobucket Поред свих оних питања која се, природно постављају током планирања такве врсте, о томе где бих живео и још битније од чега бих живео намеће се једно важно питање - како бих живео без Београда?
Београд можда и није најчистије, најсређеније, па ни најлепше место на свету али је јединствен и напросто незаменљив. Још сам као клинац био одушевљен и опијен Београдом.
Једна од игара док сам био мали била је нагињање кроз прозор, нагињао сам се како бих видео што више од центра града, тада сам живео на Булевару и са прозора моје собе могло се видети тек неколико солитера у центру града. Тај поглед на Београд прави Београд како сам га себи тада представљао изазивао је јединствено узбуђење, истеривао ми је дах из груди.
И данас када ходам београдским улицама, препустим се њиховим чарима и једноставно уживам у Београду. . Има толико дивних ствари у граду да их човек просто не може набројати. Навешћу само пар - београдске књижаре, невероватно упорни улични продавци, и онај тип што продаје Хало огласе на почетку Кнеза, ма знате онај што по цео дан урла ХААААААЛЛЛооооооооооооо ОООООгласссииииии....!!!!! Он је живи београдски белег. Пролазак Кнезом или Балканском је прави мали празник. Понекад је корисно да се понашате као туриста у сопственом граду. Многи од нас Београд узимају здраво за готово, не користе све оно што он има да пружи. Уколико већ имамо ту привилегију да живимо у главном, великом граду треба да користимо ту Богом дату предност. Београд је град који је нон-стоп отворен, драгостор дешавања (под дешавањима не подразумевам сплавове истих се гнушам и сматрам да и је место пре под него на рекама - част изузецима!). Галерије, концерти, предавања, трибине, представе, биоскопи... Избор је огроман а ипак неискоришћен, то понекада уме да буде тужно. Колико само има људи који немају ту привилегију да користе Београд а који би то радо чинили. Док Београђани ни не обраћају пажњу на обиље у ком живе. То је ружно. Као када би сте поред себе поставили него изгладнело дете из Африке и терали га да гледа како бацате допола поједену храну. Београђани користите Београд рационално. Зашто? Зато што можете и зато што ће вам то користити.
Београђани слабо цене свој град. Београд је ужасно прљав и то не зато што нема довољно радника градске чистоће. Тим дивним људима ваља одати дужну почаст, они се свакоднево упуштају у неравноправну борбу са стоком која се ласкаво назива грађанином.
Не верујем да би град био ишта чистији ни када би однос чистачи:београђани био 2:1. Ни милион ђубретара вам није довољно уколико вам фали онај најважнији а то је ђубретар у вашој глави. Зар је толико тешко прећи 10 метера до најближег контејнера, канте, корпе?
Наравно да није. Дакле људи потрудите се мало.

Београђани свих земаља уједните се!!!!!!