уторак, 23. новембар 2010.

Наци(онали)зам и прикљученија

Београд је ове јесени био сведок још једног џумбуса у својој дугој и тужној историји.
Овај блог пишем са извесним закашњењем што због чињенице да ме та тема дубоко унесрећује, што због тога што сам хтео, о овом битном питању расправити са једне дистанце, без једа и срџбе који су се пробудили у мени након што је мој град по ко зна који пут гурнут у хаос мржњом оних који би да се прикажу као једини искрени и прави стараоци за будућност ове земље..Оне дијаболичне слике београдских улица, које смо тих дана гледали преко тв-а, оно несхватљиво дивљање на стадиноу у Ђенови, тужна је слика стања духа оних који се желе представити као заточници идеје српства, као једини искрени синови ове отаџбине, који једини имају могућност, знање, вољу и божански благослов да се старају о њеној добробити и опстанку. Прибегавање варварству таквог интензитета, толика количина гнева, срџбе и безумног насиља јасне су и врло логичне одлике национализма. Овај блог бави се, онолико колико то може, духом и појавом Национализма. Жеља ми је да покушам да покажем његове одлике и његов ratio.


Морам да истакнем, овде на самом почетку, да национализам презирем у свакој његовој форми. Толико дугујем читаоцу. Искрно верујем да је он назадан, нагонски, неразуман, незрео, бесплодан, бесмислен, врло површан и увек и без разлике погубан.
Погубан пре свега по оне против којих је усмерен, а најпогубнији по ону нацију у чије се име проповеда. Још уз то, он је по правилу и ван сваке мере деструктиван. Он је изопачење оног осећањаљубави и поштовања које би, сваки човек требао имати према својој земљи. Ту мислим на родољубље, чија је нацинализам, наказна и неуспешна копија.

Највећа опасност од штете коју национализам изазива, прети оним земљама које се налазе у кризним и смутним временима. Временима транзиције. Он се врло често, од политичких и интелектуалних елита, пропагира као брз и ефикасан лек за све проблеме. Заправо је врло, врло опасан плацебо. Најстрашнији прашак политичког надрилекарства. У историји најбољи пример за то дала нам је Немачка.
Након првог светског рата* , немачко друштво пролази кроз прави ужас. Повређене сујете и таштине, уништеног војног угледа (те поносне и горде ратничке нације), великог финансијског терета од ратних репарација, веома некаваљерског односа победника према њој пораженој, политичких трзавица – револуција, контрареволуција, збацивања монархије, организовања модерне демократске репбулике по први пут у историји тог народа свиклог на ауторитаризам ( Вајмарском Устав 1919); ужасне економске кризе... Све то пада врло тешко немачкој нацији, чини се да се налазе у безизлазној ситуацији. Немачка је готова...

А онда долази до божанског преокрета.


Долази ОН. Чинило се, послат самим провиђењем (тај је појам њему био необично драг и близак), на историјску сцену света, послат да је заувек укаља својим глибом, ступа Адолф Хитлер (that ruddy little man –J. Tolkien).
Он свакако није измислио ништа ново, методи и средства којима се користио постојали су вековима. Његов допринос том лудилу јесте у квантитету и у бездушности, који, и даље, остају непојмљиви.
Национализам увек нуди лака и брза решења. Све оно што националисти говоре веома је допадљиво, милозвучно – говоре с медна уста. Они су у стању да од јесдног пропалог и узалудног друштвеног система створе нешто што ће се преконоћ претворити у, ни мање ни више но једну савршену друштвену организацију која ће без сумње достићи шведски стандард и чији ће се чланови возити брзим пругама. Али, опрез је неопходан. Та су медна уста настањена једним змијским језиком. Како само дивно и утешно звуче њихове тираде о бескрајној вредности њиховог национа. Основ сваког национализма јесте уверења да је припадност једној нацији основни и највиши домет једног човека. Неком волшебном магијом, чини се, човек само на основу своје везе са једном нацијом (а која је по правилу крвна) бива обдарен свим најзавиднијим и најпожељнијим особинама. Читава његова личност и целокупно његово постојање у овом смртом свету обухваћени су, објашњени и оправдани, искључиво његовом припадношћу нацији. Сасвим природно, он је сам у потпуности подређен интересима те и такве нације, која њему заузврат за послушност и покорност даје све горе наведене предности и особине.
Већ се могу сагледати последице свега овога. Немачки националиста, српски националиста, итд. не морају ништа више у свом животу постићи ни достићи, сем чињенице да су рођени и да живе као Немац односно Србин.
Магичан ефекат национализма. Једним потезом од пропалице, нерадника, незналице ствара велике људе. По правилу ћете међу националистима наћи врло рђаве и врло ништавне људе. Национализам је исходиште медиокритета! Медиокритет, национализмом, себи прибавља значај. Он се више не мора трудити, он је самим својим постојањем постигао сасвим довољно. Е управо овде настаје, најчешће, проблем.
Националиста себе види као врло вредног, у стварности он то није. Самим тим он се врло често налази у врло бедном стању. Не може да заврши школу, не може да дипломира, не може да се запосли, има врло мала примања (галерије не прихватају његове слике), и тако даље. Како очигледан неуспех у животу помирити са толиком вредношћу коју, сасвим природно, поседује? НЕПРИЈАТЕЉИ!

За све то криви су непријатељи!
Уз све друго што га прати, национализам је и једно стање трајне, самонаметнуте, параноје.
Он живи, расте и шири се на измишљању и изналажењу непријатеља. Непријатељи и борба против њих полако прерастају у најбитнији део живота сваког националисте. Постају његов својеврсни raison d’ etre. Зашто су непријатељи толико битни? Из два разлога. Прво, као што смо већ напоменули, они објашњавају све неуспехе националисте. Друго они су одлична мета за испољавање његове агресије и беса. Списак непријатеља је неисцрпан. Послужимо се нашим примером – Хрвати, Муслимани, Албанци, Американци, Енглези (не праштамо им Черчила!), Немци, Холанђани, Мађари, Бугари, Роми... Затим на ред долазе комунисти, републиканци, демократе, интелектуалци, филозофи, научници, песници, хомосексуалци... Затим ствар се још више устињава па су ту – војвођани, црногорци, шумадинци, мачвани, тимочани, босанци, косовари... Мржња уситњава и дроби.

Доведен до свог бесмисла, до крајности, национализам би био у стању да сатре читав свет само да би оправдао самога себе! Остаје питање да ли би један такав, хипотетички, нациналиста, оставши сам на свету коначно схватио где лежи прави корен проблема. Да лежи у њему самом а не свима осталима. Једна од одлика национализма је, рекли смо, незрелост. Она се огледа у томе да се не преузима одговорност за сопствене грешке и промашаје, већ се за њих увек оптужују други. Као деца којој су за неуспех у школи криви наставници, другови... Овде политичаре можемо упоредити са родитељима којима су за неуспехе властите деце криви сви други – наставници, другови, друштво, школа... Кривица, дакле, лежи у другима.

Рекох већ, национализам је страшан хокус-покус лек. Као морфијум, он савршено ублажава бол и скреће вам пажњу. Савршен лек за тренутним учинком.
Али стварност наркомана је увек очајавајуће јадна. Да би се од ње побегло, потребне су нове и нове дозе наркотика, по правилу све јаче и јаче. Национализам, врло сличан наркоманији, увек води самоуништењу.

Национализам је извитоперење Родољубља.

Љубав према својој отаџбини је једна од најбитнијих врлина коју један човек може поседовати. С тим немам никакав проблем. Напротив! Међутим, та љубав мора бити здрава. Постоји један стари афоризам – љубомора је у односу на љубав исто што и астрологија према астрономији. Луда кћер паметне и мудре мајке.
Често ће они који желе да кажу да воле своју земљу, називати себе националистима. То је, чини ми се, лоше. Лоше због самог значења те речи и контекста који носи. Много је лепша и исправнија реч родољубље, и њоме хоћу да означим ту добру и исправну љубав прева својој земљи.
Дакле, луда кћер, национализам, увреда је и срамота за своју мати – Родољубље.
Међутим, шта се може подразумевати под родољубљем? Родољубље јесте љубав и приврженост једној земљи, њеној култури, језику, обичајима. Приврженост не потчињеност! Она подразумева пре свега, старање за добробит и напредак те земље. Та љубав, јесте велика и непрестана, али она никако не сме бити слепа! Волети слепо, то значи волети лудо! Ако некога волиш ти га волиш и са његовим манама, али си дужан, управо из те велике љубави, скретати пажњу на те мане и помагати у њиховом отклањању. Тим пре ако су мане штетне. Национализам мане не види. Не, чак шта више он их не признаје. Он сматра да је безгрешан.
Ту лежи највећа његова опасност, а отуда и пизма и покор који су националисти кадри учинити према критици. Онај који критикује, тај је издајник и отпадник. Он има бити
уништен.


Послужимо се примером Доситеја Обрадовића, првог нашег критичара. Он је још пре два века утро тај исправан пут којим ваља и данас ићи. Схватио је да је за напредак српског народа неопходно тај народ просветити, да је неопходно показати му, разумом и логиком, где греши и шта мора мењати. Речју, веровао је да ће једном разумном критиком, указати на грешке, и да ће онај коме су критике упућене, исто тако разумно, те критике одмерити, и уколико их нађе исправним прихватити их.
Доситеј целим својим делом хоће пружити поред савета и примера за свој народ, и једну свеобухватну критику његових обичаја и навика. Он је тиме хтео служити на ползу српском народу. Од писма Харалампију до Совјета здраваго разума, Етике и Басни, он целим својијм делом критикује, саветује и опомиње.
Шта све он тамо не критикује - празноверје, сујеверје, мржњу, пакост, цркву, постове, попове, учене људе... Врло храбро, од нашег милог Доситеја, да се усудио дрзнути да критикује србски народ који је тада, ништа мање до данас, био убеђен у своју непогрешивост. Наравно следили су напади и критике. Истина, не толико јаки и опасни као оно дрвље и камење које се обрушило на Вука Караџића, када се он дрзнуо таћи у српски језик и писмо.
Да ли је Доситеј ишта од тога радио из пакости и ината, неке нарочите мржње према своме народу? Ни случајно. Он је веровао у разум, и веровао је да ако неко греши, а нарочито ако је тај неко читав један народ, нема логичније ствари но опоменути га на ту грешку. Ако би ћутао о томе, он би изневерио не само себе, већ и свој народ. Доситеј је дакле критику видео као неопходну и корисну. Као родољубиву. Дакле критика је израз родољубља? Несумњиво!
Било би добро да се подсетимо овде епитафа са Доситејевог гроба** - Овде леже његове српске кости, он је свој род љубио.

Хтео сам, овде, у једној краћој форми приказати, национализам у свом правом светлу. Колико су ми моје знање, могућности и ова кратка форма то дозволили, то је на читаоцу да каже.
Ово је тек увод у једну ширу и дужу причу о национализму, и један штури, сажет приказ онога што он јесте. Надам се да ће ово бити само први у низу текстова о тој, тако битној али превртљивој теми, на овом мом блогу

Напомене:
*Свестан сам граматичке неисправности, али напросто одбијам да ратовима одајем почаст, пишући њихова имена великим почетним словом.

**Доситеј је за живота изразио жељу да буде сахрањен код Хајдучке чесме у Кошутњаку, међутим жеља му се услед пропасти устанка није остварила. Данас почива, као и Вук, у порти Саборне црвке у Београду

понедељак, 02. август 2010.

Обрасмо ли бостан?

Гладне авети маленим окицама пуним жудњем гледају дебеле и зреле лубенице на приколици.

Два мала бедна створења, мршава и јадна, стоје и међу стотинама ситих и веселих што пролазе, виде само ту гомилу бостана. О како би их само слатко појели, само да имају новца. Гомиле ситих пролазе. Прошао сам и ја. Били су ми гадни, и био сам гадан самоме себи. Да ме није срамота година и да би то шта могло плакао бих. Да сузе помажу, она мора проливених суза, којима је овај свет окупан и окађен, до сада би већ створила рај на земљи. Нема ништа од суза.

Две мале авети, можда још стоје тамо покрај бостана, и гледају га маленим жудним окицама, пуним чежње. Мрзе ли мале окице. Не знам, мада имале би пуно право.

Сигуран сам да мале бледе авети негде тамо још стоје покрај неких колица са бостаном, заувек ће тамо стајати. Одвратно је да данас, данас од свих данашњица људског рода, још постоје уклета деца друштва, чеда Беде и Незнања, кога ми тако жудно заливамо, и да стоје гладни крај свег нашег бостана. И данас постоје деца која се хране отпацима задриглих и ситих.

Ово сазнање и са(моса)жаљење на правда наш злочин, оно је само почетак спознаје сопствене беде и сопствене кривице. Ја Вас молим да не чините ону страшну грешку коју сам ја починио, и да када на свом путу наиђете на које гладно дете крај бостана, да му причините мало радости и да му тај бостан и купите. Ја ћу се заувек кајати што то нисам учинио. Надам се само шанси за искупљење.Проклета нек је земља у којој дете мора молити за парче лубенице

среда, 19. мај 2010.

Пролетери свих земаља усвињите се!


Пролеће је, ах то пролеће. Што значи да је гомила људи (од првог маја па на овамо) била понукана да посети београдску природу, као што чини и сваког пролећа. Ми који природу посећујемо у свако годишње доба и по свим временским приликама, којима за тако што не треба ни 1.мај нити 10 кг млевеног меса за роштиљ, били смо, дакле, тог дана истиснути из природе. Па добро и ред је, мало они мало ми.
Међутим, није то оно што је мени засметало (а очито је да ови Блози настају онда када мени нешто засмета). Не, засметао ми је, а и даље ми смета начин на који се прославља први мај. Први мај је (поред Гуче) један од празника пригодом којих наши људи излазе из својих домова са намером да се провеселе и да се убију од меса и алкохола, потпуно заборављајући на ред и на повод. Први мај није празник рада као што би требао да буде. Он је у тумачењу наше радничке класе празник нерада. Парада кича и шунда, ревија турбо-фолка, заливена пивом и заложена кобасицама. Као љубитељу природе оно што ми је поврх тога засметало је одвратна, невиђена, неваспитана, дрска, простачка и тсл. гомила ђубрета коју су излетници оставили за собом.Пролетери свих београдских општина су се ове године потрудили да за празник рада, радницима градске чистоће задају што већи радни задатак.
Ипак и чистачи имају душу, и њима је први мај, и они га као и сви радници у Србији прослављају нерадно.

Међутим први је мај, је као што рекох, само један очигледан пример животне (не)културе у Србији на концу прве деценије XXI века, то је само још један од оних дана када излази на видело заиста јадно стање, како културно тако и материјално, радничке класе у Србији. С обзиром на комунистичку прошлост (а богме и садашњост) моје породице, њену улогу у светској револуцији (нисам могао да одолим), тј. чињенице да потичем из "радничке класе", ова ме чињеница чини тужним.
За само годину дана, колико је потрајала вербална транзиција из социјализма у постсоцијалистичку назови-демократију, а која се најбоље види у брзој трансформацији из другова у господу, радничка класа је постала од класе господара и победника синоним за беду, сиромаштво, очај.
Радничку класу, почели смо посматрати кроз призму капитализма (површну колико и капитализам у Србији) и она је попримила нови-стари смисао.
Оваквом јадном стању радничке класе највише је допринела управо радничка класа.
Некада мажена и пажена, радничка класа, која се сматрала квалитетом по самој себи, није се нимало трудила да се унапреди и модернизује.
Од амбициозног (да не кажемо и претенциозног) пројекта реформе света није било ништа. Идеје су биле велике, задаци још већи, могућности реформатора скромне. Радничка класа, која је имала изнети тај "велики задатак" није била спремна нити се чинила спремном.
Њој се, у целини, свидела нова улога у друштву и моћ која је долазила са том улогом и она се лако навикла на све привилегије "класе господара".
Но, она није била, упркос свему, способна да се унапреди и да се одрекне старих навика. Истина пуно је учињено на индустријализацији, описмењавању, еманципацији жена, промовисању образвовања. На жалост већина тих друштвених промена је козметичка, привидна, површна.
Узмимо за пример еманципацију жена којима су у Југославији дата сва политичка права, много пре но у другим европским земљама. На жалост и на правима жена испољава се тај "козметички" карактер реформи. Жене су у нашој земљи биле и остале обесправљене. Жалосно стање у породици и још жалоснији статус жене у њој, која је често предмет злостављања, једна је од најактуелнијих тема у Србији. Актуелна тј. у новинским насловима, међутим прави став јавности и јасан однос према том проблему упорно изостаје. Чак шта више постојанње проблема одлучно се, ако не негира, а оно бар игнорише. Поред породице ту је статус жена на раду, у професионалном животу, у политици, у јавном животу ... Међутим помака има, наведимо само доступност војне службе припадницама лепшег пола и чињеницу да скоро 70% српског правосуђа сада чине жене.
Образовање и култура су друга област у којој је радничка класа подбацила. У почетку понукана невероватним планом соц-утописта о ефикасној подели дана на 8 часова рада, 8 часова учења и 8 часова одмора, бацила се на оснивање Универзитета, средњих, стручних, основних и вечерњих школа широм земље. Такође бацила се и на коришћење потпуно бесплатног система образовања - што је сасвим позитивно. Међутим оно што је негативно то су резултати. Ова је пракса резултирала великим бројем (великом у односу на претходни период) факултетски образованих људи. Нажалост као и у претходном случају резултати су само површни и козметички. Имамо титуле али не и интелектуалце. Имамо научене али не и образоване људе. У овом периду, теза Слободана Јовановића о полу-интелектуалцу као доминантом типу у нашој култури, не само да је потврђена, већ је доведена до апсурда

.

Непромењена, нереформисана и што је најважније немодернизвана, радничка класа хвата се у коштац са "модерним временима". Покушала је да промени свет притом не мењајући себе. Није успела да оствари ни један од прокламованих циљева. Врло брзо је уместо духовности подлегла материјализму, уместо културе прихватила је масовну културу, уместо толико прокламованог комунистичког одрицања и самопрегора, сумантуи конзумеризам. Нажалост политичке прилике су јој ишле на руку, и привидно благостање Југославије, подгревало је њене заблуде. Цинично је проглашена победа комунизма. Додуше нешто друкчије схваћеног од наше радничке класе. То је схватање најбоље испољено у већ чувеној пароли - Радио не радио, свира ти радио! Ново стање се славило сваком пригодом, а нарочито за време горе поменутог првог маја. Жртве те бесловесности су стотине хиљада прасића и јагањаца и све генерације младих људи у Југославији које су дошле након 1980. године.

Крхкост радничке класе у Југославији и њене лажна надмоћ, испољиле су се приликом дешавања из 90-их година XX века. Она није била у стању да се суочи са променама и да се зрело постави према њима. Она се, а то је нарочито случај у Србији, залуђивала прво континуитетом са комунизмом који јој је донео лагодан живот, а потом са национализмом који је тек требао да јој донесе лагодну и светлу будућност. У ово време долази до "мутирања" радничке класе у "грађанску средњу класу". Наравно то је деветедестих јако мало значило, услед свеопште беде. Међутим то је довело до врло интересантих појава, као што су турбо-фолк(који је прича за себе) и инсургенција криминала. Два значајна нуспродукта радиоактивног распада система, и поментуог мутирања. И један и други настављају да зраче свак за себе.

Радничка класа у Србији изгубила је пуно тога током ових неколико деценија, скоро исто онолико колико је и добила, међутим оно чега се не одриче то је, очито, првомајски уранак и покољ над прасићима. То је постала јака традиција. Битно је да се провеселимо док можемо и док имамо с чим. За рад има времена, он никуда неће побећи. Бежи само време.