Наци(онали)зам и прикљученија

Београд је ове јесени био сведок још једног џумбуса у својој дугој и тужној историји.
Овај блог пишем са извесним закашњењем што због чињенице да ме та тема дубоко унесрећује, што због тога што сам хтео, о овом битном питању расправити са једне дистанце, без једа и срџбе који су се пробудили у мени након што је мој град по ко зна који пут гурнут у хаос мржњом оних који би да се прикажу као једини искрени и прави стараоци за будућност ове земље..Оне дијаболичне слике београдских улица, које смо тих дана гледали преко тв-а, оно несхватљиво дивљање на стадиноу у Ђенови, тужна је слика стања духа оних који се желе представити као заточници идеје српства, као једини искрени синови ове отаџбине, који једини имају могућност, знање, вољу и божански благослов да се старају о њеној добробити и опстанку. Прибегавање варварству таквог интензитета, толика количина гнева, срџбе и безумног насиља јасне су и врло логичне одлике национализма. Овај блог бави се, онолико колико то може, духом и појавом Национализма. Жеља ми је да покушам да покажем његове одлике и његов ratio.


Морам да истакнем, овде на самом почетку, да национализам презирем у свакој његовој форми. Толико дугујем читаоцу. Искрно верујем да је он назадан, нагонски, неразуман, незрео, бесплодан, бесмислен, врло површан и увек и без разлике погубан.
Погубан пре свега по оне против којих је усмерен, а најпогубнији по ону нацију у чије се име проповеда. Још уз то, он је по правилу и ван сваке мере деструктиван. Он је изопачење оног осећањаљубави и поштовања које би, сваки човек требао имати према својој земљи. Ту мислим на родољубље, чија је нацинализам, наказна и неуспешна копија.

Највећа опасност од штете коју национализам изазива, прети оним земљама које се налазе у кризним и смутним временима. Временима транзиције. Он се врло често, од политичких и интелектуалних елита, пропагира као брз и ефикасан лек за све проблеме. Заправо је врло, врло опасан плацебо. Најстрашнији прашак политичког надрилекарства. У историји најбољи пример за то дала нам је Немачка.
Након првог светског рата* , немачко друштво пролази кроз прави ужас. Повређене сујете и таштине, уништеног војног угледа (те поносне и горде ратничке нације), великог финансијског терета од ратних репарација, веома некаваљерског односа победника према њој пораженој, политичких трзавица – револуција, контрареволуција, збацивања монархије, организовања модерне демократске репбулике по први пут у историји тог народа свиклог на ауторитаризам ( Вајмарском Устав 1919); ужасне економске кризе... Све то пада врло тешко немачкој нацији, чини се да се налазе у безизлазној ситуацији. Немачка је готова...

А онда долази до божанског преокрета.


Долази ОН. Чинило се, послат самим провиђењем (тај је појам њему био необично драг и близак), на историјску сцену света, послат да је заувек укаља својим глибом, ступа Адолф Хитлер (that ruddy little man –J. Tolkien).
Он свакако није измислио ништа ново, методи и средства којима се користио постојали су вековима. Његов допринос том лудилу јесте у квантитету и у бездушности, који, и даље, остају непојмљиви.
Национализам увек нуди лака и брза решења. Све оно што националисти говоре веома је допадљиво, милозвучно – говоре с медна уста. Они су у стању да од јесдног пропалог и узалудног друштвеног система створе нешто што ће се преконоћ претворити у, ни мање ни више но једну савршену друштвену организацију која ће без сумње достићи шведски стандард и чији ће се чланови возити брзим пругама. Али, опрез је неопходан. Та су медна уста настањена једним змијским језиком. Како само дивно и утешно звуче њихове тираде о бескрајној вредности њиховог национа. Основ сваког национализма јесте уверења да је припадност једној нацији основни и највиши домет једног човека. Неком волшебном магијом, чини се, човек само на основу своје везе са једном нацијом (а која је по правилу крвна) бива обдарен свим најзавиднијим и најпожељнијим особинама. Читава његова личност и целокупно његово постојање у овом смртом свету обухваћени су, објашњени и оправдани, искључиво његовом припадношћу нацији. Сасвим природно, он је сам у потпуности подређен интересима те и такве нације, која њему заузврат за послушност и покорност даје све горе наведене предности и особине.
Већ се могу сагледати последице свега овога. Немачки националиста, српски националиста, итд. не морају ништа више у свом животу постићи ни достићи, сем чињенице да су рођени и да живе као Немац односно Србин.
Магичан ефекат национализма. Једним потезом од пропалице, нерадника, незналице ствара велике људе. По правилу ћете међу националистима наћи врло рђаве и врло ништавне људе. Национализам је исходиште медиокритета! Медиокритет, национализмом, себи прибавља значај. Он се више не мора трудити, он је самим својим постојањем постигао сасвим довољно. Е управо овде настаје, најчешће, проблем.
Националиста себе види као врло вредног, у стварности он то није. Самим тим он се врло често налази у врло бедном стању. Не може да заврши школу, не може да дипломира, не може да се запосли, има врло мала примања (галерије не прихватају његове слике), и тако даље. Како очигледан неуспех у животу помирити са толиком вредношћу коју, сасвим природно, поседује? НЕПРИЈАТЕЉИ!

За све то криви су непријатељи!
Уз све друго што га прати, национализам је и једно стање трајне, самонаметнуте, параноје.
Он живи, расте и шири се на измишљању и изналажењу непријатеља. Непријатељи и борба против њих полако прерастају у најбитнији део живота сваког националисте. Постају његов својеврсни raison d’ etre. Зашто су непријатељи толико битни? Из два разлога. Прво, као што смо већ напоменули, они објашњавају све неуспехе националисте. Друго они су одлична мета за испољавање његове агресије и беса. Списак непријатеља је неисцрпан. Послужимо се нашим примером – Хрвати, Муслимани, Албанци, Американци, Енглези (не праштамо им Черчила!), Немци, Холанђани, Мађари, Бугари, Роми... Затим на ред долазе комунисти, републиканци, демократе, интелектуалци, филозофи, научници, песници, хомосексуалци... Затим ствар се још више устињава па су ту – војвођани, црногорци, шумадинци, мачвани, тимочани, босанци, косовари... Мржња уситњава и дроби.

Доведен до свог бесмисла, до крајности, национализам би био у стању да сатре читав свет само да би оправдао самога себе! Остаје питање да ли би један такав, хипотетички, нациналиста, оставши сам на свету коначно схватио где лежи прави корен проблема. Да лежи у њему самом а не свима осталима. Једна од одлика национализма је, рекли смо, незрелост. Она се огледа у томе да се не преузима одговорност за сопствене грешке и промашаје, већ се за њих увек оптужују други. Као деца којој су за неуспех у школи криви наставници, другови... Овде политичаре можемо упоредити са родитељима којима су за неуспехе властите деце криви сви други – наставници, другови, друштво, школа... Кривица, дакле, лежи у другима.

Рекох већ, национализам је страшан хокус-покус лек. Као морфијум, он савршено ублажава бол и скреће вам пажњу. Савршен лек за тренутним учинком.
Али стварност наркомана је увек очајавајуће јадна. Да би се од ње побегло, потребне су нове и нове дозе наркотика, по правилу све јаче и јаче. Национализам, врло сличан наркоманији, увек води самоуништењу.

Национализам је извитоперење Родољубља.

Љубав према својој отаџбини је једна од најбитнијих врлина коју један човек може поседовати. С тим немам никакав проблем. Напротив! Међутим, та љубав мора бити здрава. Постоји један стари афоризам – љубомора је у односу на љубав исто што и астрологија према астрономији. Луда кћер паметне и мудре мајке.
Често ће они који желе да кажу да воле своју земљу, називати себе националистима. То је, чини ми се, лоше. Лоше због самог значења те речи и контекста који носи. Много је лепша и исправнија реч родољубље, и њоме хоћу да означим ту добру и исправну љубав прева својој земљи.
Дакле, луда кћер, национализам, увреда је и срамота за своју мати – Родољубље.
Међутим, шта се може подразумевати под родољубљем? Родољубље јесте љубав и приврженост једној земљи, њеној култури, језику, обичајима. Приврженост не потчињеност! Она подразумева пре свега, старање за добробит и напредак те земље. Та љубав, јесте велика и непрестана, али она никако не сме бити слепа! Волети слепо, то значи волети лудо! Ако некога волиш ти га волиш и са његовим манама, али си дужан, управо из те велике љубави, скретати пажњу на те мане и помагати у њиховом отклањању. Тим пре ако су мане штетне. Национализам мане не види. Не, чак шта више он их не признаје. Он сматра да је безгрешан.
Ту лежи највећа његова опасност, а отуда и пизма и покор који су националисти кадри учинити према критици. Онај који критикује, тај је издајник и отпадник. Он има бити
уништен.


Послужимо се примером Доситеја Обрадовића, првог нашег критичара. Он је још пре два века утро тај исправан пут којим ваља и данас ићи. Схватио је да је за напредак српског народа неопходно тај народ просветити, да је неопходно показати му, разумом и логиком, где греши и шта мора мењати. Речју, веровао је да ће једном разумном критиком, указати на грешке, и да ће онај коме су критике упућене, исто тако разумно, те критике одмерити, и уколико их нађе исправним прихватити их.
Доситеј целим својим делом хоће пружити поред савета и примера за свој народ, и једну свеобухватну критику његових обичаја и навика. Он је тиме хтео служити на ползу српском народу. Од писма Харалампију до Совјета здраваго разума, Етике и Басни, он целим својијм делом критикује, саветује и опомиње.
Шта све он тамо не критикује - празноверје, сујеверје, мржњу, пакост, цркву, постове, попове, учене људе... Врло храбро, од нашег милог Доситеја, да се усудио дрзнути да критикује србски народ који је тада, ништа мање до данас, био убеђен у своју непогрешивост. Наравно следили су напади и критике. Истина, не толико јаки и опасни као оно дрвље и камење које се обрушило на Вука Караџића, када се он дрзнуо таћи у српски језик и писмо.
Да ли је Доситеј ишта од тога радио из пакости и ината, неке нарочите мржње према своме народу? Ни случајно. Он је веровао у разум, и веровао је да ако неко греши, а нарочито ако је тај неко читав један народ, нема логичније ствари но опоменути га на ту грешку. Ако би ћутао о томе, он би изневерио не само себе, већ и свој народ. Доситеј је дакле критику видео као неопходну и корисну. Као родољубиву. Дакле критика је израз родољубља? Несумњиво!
Било би добро да се подсетимо овде епитафа са Доситејевог гроба** - Овде леже његове српске кости, он је свој род љубио.

Хтео сам, овде, у једној краћој форми приказати, национализам у свом правом светлу. Колико су ми моје знање, могућности и ова кратка форма то дозволили, то је на читаоцу да каже.
Ово је тек увод у једну ширу и дужу причу о национализму, и један штури, сажет приказ онога што он јесте. Надам се да ће ово бити само први у низу текстова о тој, тако битној али превртљивој теми, на овом мом блогу

Напомене:
*Свестан сам граматичке неисправности, али напросто одбијам да ратовима одајем почаст, пишући њихова имена великим почетним словом.

**Доситеј је за живота изразио жељу да буде сахрањен код Хајдучке чесме у Кошутњаку, међутим жеља му се услед пропасти устанка није остварила. Данас почива, као и Вук, у порти Саборне црвке у Београду