Вампирски лешници
Мој друг Г. своједобно је развио читаву опсесију једним, једва запаженим, домаћим филмом, који опстаје у неколиким бледим копијама, углавном по беспућима Јутјуба, а који је, шизофреном радиодифузијом наше младости, оставио (испоставило се) извесне трајне трагове на нама. Нећу улазити у детаље теорије које је у, својим разматрањима он развио (мада се са истима углавном слажем). Главни закључак и утисак тих разматрања јесте жал за тиме што је тај филм снимљен оскудно и што му је прича развијена само до одређене границе (а постојао је толики потенцијал!). То није, ипак, последица недостака креативности, већ је околности и времена у ком је снимљен – а сниман је у ратно време ембарга – и сем што је сведочанство о времену у коме је Београд био сив и испран (а што се, упркос чињеницама , ипак не поклапа са мојим сећањима на детињство, која су, упркос сивилу на које документарни снимци указују – у мојој глави ипак вандредно шарена) – оставља неразвијеном сјајну основну потку око које се в
