недеља, 23. јул 2017.

Вече на Видиковцу - 22.07.2017. г.

Зар нису већ, исте ове звезде, с једнаком равнодушноћу,
Сличним, безбројним подвизима сведочиле?

Дечак – тек једва свестан, новопробуђеног замаха свог тела,
Проглашава победу над другим дечацима, слатком муком извојевану:

 – по-по-По-Бе-Да! По-по-по-Бе-да!

И још му десет таквих гласова одобрава и радује се,
 а десет му гласова режи и негодује.

Девојчица, и сама тек затечена првoм тајном својих замаха,
још неоткривена дозива  из мрака,  и ословљава га прекорно презименом.

Сада, она обзнањује, пуноправна и с истином која је већ свима очигледна,
 да је варао и да се не важи...
 И игра се, у жагору, наставља непрекинута...

Смејем се, непозван и непосвећен у најновија правила вечне игре у којој сам
у друга лета и сам суделовао. Лето је сада њихово, и они га гоне и истерују
до дубоко у ноћ, још срећни и још непомућени
идејом да би се оно икада могло навршити...

За све то време, негде на ивици ноћи, Лето се окреће
вођено брујем непрекинутим хиљада цврчака,
и све је тим роморењем прекривено.

Свет је ишетао у предграђе са залудном надом да се надише ведрине ноћи,
и нађе у њој предах.
Спарина је тешка, мада у даљини већ навелико сева...

Млади парови, горди на покрете својих тела, шетају тек рођену своју децу,
и даље изненађени и задивљени том новом тајном, крадомице дозваном.

Старији пар све то гледа са клупе, са смешком,
давно су већ у све те тајне упућени,
и мада је ноћ лепљива нераздвојни су, једно на друго наслоњени,
Она му нешто шапуће па се смеју и одмахују,
свему томе увелико вешти...

Још даље, старац и старица, гегају се руку под руку,
отворених уста, ко две рибе прадревне из ко зна које дубине
 на ову спарину избачене.
И они, још,  сведоче Лету и свему ономе што се дешава у ноћи,
мада међу њима, слућена је, тек још по једна тајна тела.

Мој је, у Ноћи, удео скроман.
Гледам спрам равнодушних звезда од којих су ми
Сада ближи ови припеком морени кровови,
Око којих се сав овај живот одвија.
Тамни су под Небом, и ноћас, када игра на кратко застане,
Тек за један предах, чуваће под собом сва та уснула тела да опет
сугра трче и радују се, пустим животом опијена,
Несвесна свих тајни у које се посвећују.

Спаваће се, а само ће вечни бруј цврчака држати Лето на окупу,
Вечном ходу подређен и управљен највећој од свих тајни
Коју тела само наслућују и губе сваки њен привид чим га докуче.

23.07.2017. г.


недеља, 07. август 2016.

Толкин и прикљученија - илити сасвим лична прича о Средњој земљи

» Ја, господине« повика Сем, поскакујући као пас позван у шетњу.  » Ја дидем и видим Виловњаке и све то скупа! Ура! « повика он, а онда бризну у плач.

Господар прстенова, Дружина прстена, Џ.Р.Р. Толкин


Толкин и ја се дружимо, ево, већ добрих 15 година. Цео тај свет чаробњака, змајева и хобита познајем већи део свог живота (сада пред тридесетом). Толкин је наишао онда када ми је био најпотребнији и од тада сам под његовим чинима. И срећан сам због те чињенице. 

Негде пред крајем 2000-те године моја  другарица Дуња није престајала да прича о књизи коју је читала и која је, очигледно, оставила дубок утисак на њу. Под њеним утицајем ушао сам у Средњу земљу. 

Ово је, опет, дошло у право време. Моји родитељи су се разводили и живот је, наједном, постао немиран, ружан и неизвестан. Требало ми је нешто да ми скрене пажњу. Боље нисам могао проћи!

Почело је са Хобитом који је прогутан за пар дана. Уследила је Дружина прстена која ме је распаметила. Свака велика страст се памти по "првом путу" . Није изненађујуће да и међу распамећеним Толкинитима постоји прича и причање о првом читању "Господара прстенова" . Фасцинација, можда, неразумљива (вероватно и смешна) неупућенима, али итекако стварна за мене и мени сличне.

 Мој "први пут" се поклопио са немирним и неизвесним раздобљем живота. И сада када се сетим "првог пута" имам голицљив осећај неизвесности и узнемирености од онога шта лежи испред. И сам почетак "Господара" је такав - идила мирног и благословеног живота у округу из које је Фродо нагло избачен и послат у велики, непознати Свет. Свет је дозивао и пре тога али никада раније ниси био у њега гурнут. Па шта ти буде. 

Док сам све то читао и гутао,  и управо доживљавао све што Фродо доживљава на путу ка Ривендалу, проналазио сам и утеху за своју ситуацију а да тога нисам ни био свестан. Путовање је почело и било је пуно неизвесности. Чаробњак је обећао да ће доћи и олакшати свима живот, али дошао није. Остало је да се сами пробијамо кроз Стару шуму, а потом и кроз остатак непознатог и претећег Света, зависећи само од себе и своје памети (и среће!). Уз мало помоћи са стране и тренутке краткотрајног спокоја и одмора код старог Бомбадила и Златозрне, Свет је обузимао и увлачио у себе. 

До данас ми је то поглавље "Дружине" остало омиљено. Предах код Бомбадила који ће помоћи и посаветовати али те оставити да се сам бориш. Толкин и све оно шта је написао за мене је био "Бомбадил". Неко ко ће пружити предах и охрабрење али ко те неће лагати и понудити ти да реши све проблеме за тебе. Тако смо наставили даље... 

"Господар прстенова" је прича о пријатељству, љубави, страдању, суровости живота, храбрости малог и најмањег човека и која наилази онда и онде где се најмање очекује. Прича о верности и прича о борби. Прича о добру, прича о злу. Прича о путовању кроз живот, кроз Свет, коју морамо предузети пре или касније. Пре много година сам нашао једно мало уточиште у њој и она је, као и свака добра прича, управо то и пружила - предах и наду и подстицај да се иде. 

Толкин, и сам стидљив и плашљив човек, одушевљен и застрашен Светом и свиме оним што је он пред њега бацио, гради ову причу и у њено средиште ставља све оно шта сматра да је од помоћи спрам Света - пријатеље, верност, непоколебљиву веру у Добро, другарство, дуван, пиво, добру али обичну храну, песму, радост али и све људске слабости, жеље и страхове. Он се супротставља, као и сви други, Свету, и иде даље и даље и даље...

На тренутке то је и наиван поглед на свет  - поглед који се нада да ће све то бити довољно да се Свет преброди. Наиван можда јесте, али је све што имамо. Ако га и не пребродимо, а макар ћемо пробати. 

Уз Толкина се пробудила фасцинација природом у мени. Дрвеће које се често појављује у његовим причама, не само као део пејзажа, него и као протагониста, постало је још једна опсесија. Орах, Храст, Врба, Бреза постали су нешто што се примећује и нешто пред чиме застанеш. И они се боре и опстају против Света. И они су моћни симболи. Шуме су већ ствар за распамећивање и за маштање без краја и конца... Природа постаје нешто са чиме човек може да се ороди. 

Би-Би-Си је 1968. године снимио кратак документарац "Tolkien in Oxford" у коме Толкин прича о свом делу. Поред Толкина причају и студенти и критичари (један оштар критичар чак и непоколебљивог становишта дијалектичног материјализма). И тај документарац има нешто од претходно описане атмосфере. То је атмосфера обичне, свакодневне чаролије живота коју је лако превидети и узети као нешто неважно. Једна од учесница, причајући управо о тој чаролији,  ту каже - Чини ми се да је то веома обична привлачност. Свако воли фантазију и свако воли да побегне од живота када постане туп и досадан и тај бег можете добити кроз детективске трилере и научну фантастику и приче о шпијунима, али увек се вратите у стварни Свет мислећи да је постао још досаднији и тупљи него што је био и оставља вас са жељом да будете прва особа на Марсу или шпијун, док, кад завршите са читањем "Господара прстенова" не само да сте завршили једну дивну авантуру и фантазију, већ нађете и да се нешто чаролије задржало и на свакодневном животу и свакодневним стварима..."

И то је највећа истина коју ја знам о Толкину и свом односу према њему. Као и свака добра прича, постаје стварнија од стварности и помаже да се стварност преброди и превазиђе, али не тако што те замајава и лаже, већ тако што уз помоћ ње, постанеш отпорнији спрам правог Света. 

Наравно, има још књига и песама и прича, и уметности уопште, на које се у животу ослањам и које су ми помогле да Свет објасним себи и да се са њиме помирим. Кроз уметност (праву уметност) добијамо образовање о Свету у коме живимо и лекције како да га победимо или макар лакше поднесемо и истрпимо. "Господар прстенова" је прва таква књига у мом животу и из тог разлога ће остати и највећа као и свака "прва љубав" . То сећање и то осећање Округа у септембру, пред сам почетак пустоловине, једно је, ма како то блесаво звучало, од најупечатљивијих импресија с краја мог детињства и добро је знати да су Гандалф и Том Бомбадил ту када затребају да баце светло на тамне кутове Света у којима се може нађи храброст која истрајава. 

Београд, 07.08.2016. год.

 







недеља, 21. фебруар 2016.

Пијац

Кад кажем "пијац" ја углавном мислим на "Видиковачки пијац" јер ми је најближи и јер ми је један део живота везан за њега. Пијац није никада, просто, место на коме купујеш робу као што су то супермаркети. Супермаркет је институција затвореног типа и функционише по том принципу. Сва је роба једнака и безлична. Сви су чувари (лапсус - продавци) униформисани и без идентитета. Роба се крчми, сече, пакује и отпушта без имало задршке, без икаквог питања. Та је роба туђа. На пијацу, ништа није под конац и све је разбарушено и шарено. Од продаваца до робе коју продају. Робу су они лично теглили до града, пре тога су је лично пазили и око ње обигравали. Њихов је живот трајао уз ту робу и они су је овде допремили да за живот зараде. Кад прошетате са краја на крај Видиковачког пијаца, уздуж па попреко, свашта и чујете и видите. Скочите од Шумадије до Мачве па до Западне Србије и до Срема (по сир) а нисте се макли из круга пијаце. Све то кроз буку и вреву пазара и људе који се помаљају, загледају, цењкају, смеју, препиру, веселе и живе. Пијаца је жива и осунчана. Или тучена ветром и мразом. Али увек жива. Ту нема музике и умилног гласа са разгласа, ту има само буке од мноштва гласова. Волим да слушам ту буку, зарад буке саме. Има ту и осмеха док вам старица, гљиварица одмерава пола киле шампињона. Она је ту већ годинама, и биће ту годинама за том тезгом. Повијена, и вечно за гљивама и забављена о гљивама, али углавном насмејана. И чила. 

Сва се роба да наћи на пијаци. Ко не верује нека проба и биће запањен. Само ако може да се одмота на тај гегајући и спори ритам којим пијаца живи. Она зависи од хода Сунца по небу и од месечевих мена. Не зна још увек за гугл. Када сазна, и њега ће подвести под свој темпо живота...

***
Иза пијаце, те варљиве и мусаве оазе, зграде и зградурине. Помаља се и кашље и дише Град у својим предграђима. Наша су предграђа као засеоци по брдима. Гомиле зграда у једној групи, у себе затвореној, од суседне групе одвојени и на добраном растојану. У мом крају има неколико таквих "засеока" - свако брдо има по једну такву круну од зграда и сваки од њих живи за себе, неким својим посебним животом и правилима. Те су зграде зидане с племенитим намерана, плански, индустријски, одсечно. Зидао се и надзиђивао Град и требало је примити негде све те људе који су у њега хрлили. Те су куле од бетона биле исто тако варљива уточишта као и Пијац. Оне прве генерације која је ступила у те куле од бетона, већ полако није. Њихови начини се већ на практикују и заборављају се. Зеленило Пијаца било је зеленило тако познато тим људима, јер је било зеленило које су видели уживо и које су интимно познавали. Били су сви сеоска деца. Они коју су међу бетонским монолитима одрасли, имају опет жељу и жал за зеленилом. То је људски, и било би тако све и да их од тога "зеленила" не деле свега једна или две генерације. Шта данас са зеленилом?

***

Зеленило се данас помирило за Градом и житељима Града тако што су нашли један алем-камен којим се једноставна и проста храна, произведена на селу, додаткне и након хокус-покуса постане прихватљива и пожељна толико да се да продати и купити у граду. "Њу-ејџ", органски, зелено. На пијаци се не купује више производ од сељака, од њега се сада, уз кромпир и кајмак, купује и "лајфстајл" . Нису ни свесни сељаци шта продају уз кромпир и парадајз али то је роба која је сада тражена. 

***

Вративши се са пијаца у своју келију од бетона, натмурен, али огрејан зеленилом, палим ТВ. Тамо емисија о пољопривреди. Нису те емисије више толико посвећене само пољопривредницима јер знају телевишџије да се то гледа, сетно, и по градовима. И обавезан прилог о младима који су се вратили на село, и живе по органски са све децом и псима. Ми што по органски не живимо, читаћемо "Walden" и викендом куповати по органски (по пијацама или супермаркетима - како који). Куповаћемо не само кртолу и кајмак, него и по њима, посуту прашину од алем-камена зеленила и органске производње. Будући да не живимо зеленим животима, ми зелене животе купујемо у тим концентратима. "Лајфстајл" је роба која се купује, а као свака роба, уме да изиђе из моде и да за њоме падне тражња.



недеља, 04. октобар 2015.

Ghetto

Реч "гето" дугујемо италијанском језику и једном од градова који је тај језик прославио, Венецији. Мада су се појавни облици те речи мењали кроз историју принцип је остао крајње једноставан. Гето је део града у коме некаква мањина живи и који не може напуштати. Постојала су Гета у коме је ово ограничење кретања било дословце спроведено и његови су се становници морали задовољити животом између зидова Гета. Чак и онда када се Гето може напустити, то је увек привремено. Становници Гета нису добродошли у спољнем свету и спољни свет их не трпи дуго ван Гета. Најозлоглашенија гета Европе била су намењена Јеврејима. Први је био у Венецији, последњи у Варшави. Гета су опстала, мада више нису резервисана само за Јевреје.

 Гето је двоструко обезбеђено место. Споља и изнутра. Високи зидови Гета не пуштају магичну прљавштину Гета да загади уштиркане и беле прилике Света. Тужни становници Гета не пуштају, са своје стране, Свет у Гето. То је један споразум који Гето и Свет имају међу собом и који се, најпре из обостраног гађења, џентлменски поштује. Онда када се морају срести, било зато што становници Гета, морају неодложним послом Гето напустити (што се ипак догађа, не постоји савршени Гето!), они ће на себи носити неки знак своје припадности Гету. Није реч само о обавези да се становници Света упозоре на присуство становника Гета, те да ови, тако обележени не буду саблазан. Реч је, мада у мањој мери, и о једном спортском доживљавању Гета од стране његових становника. Обележја Гета у овом случају су одраз поноса. Припадност Гету, када се приказује у спољном Свету, ствар је пркоса! Гето се свакако не воли, али се припадност Гету мора јасно исказати. Она је светиња. Чак и ту наметнуту прљавштину носићемо са поносом. Баш зато што је се они други гаде - то је одраз самопоштовања на које свако има право, па чак и житељи Гета. Они из Спољног Света у Гето ће ући само изузетно. По неком званичном послу, готово увек послу који је јавно добро, који има на уму питања из шкакљивог односа између Гета и Света. Од разграничења до одржавања прећутних односа. Сва се та питања морају с времена на време расправити. Улазак у Гето је изванредна појава. Толико ретка да се припадници Света за њу морају посебно припремити. Ритуална прања пре и после део су тог обреда!

Гето има привилегију недодирљивости. Онима у Гето сатераним, гаратнује се опстанак, докле год Гето не напуштају. Ту наступа друга димензија недодирљивости - и они из Гета се морају уздржавати од додиривања људи из спољног света. То је дупли табу. У својим тешким и црним зидовима, она суштина Гета, од Света одбачена и прокажена, ма како перцепирана опстаје у својој целовитости. Недотакнута. Заштићена. Малом количином простора чак и пренаглашена и фокусирана. Гето је софистрија сам по себи. Он, самим својим немилим постојањем, учмалим, претнатрпаним, ружним, накарадним (нема Гета који својом скученом природом није на то изашао) доказује сву исправност политике свођења тог, перцеприраног прљавог и Света недостнојог вилајета, међу та четири зида. Гето је прво створен да би касније доказао своју неопходност. Накнадна је и накарадна то логика, али успева сваког пута.

Гето може бити телесан и бестелесан јер његове границе могу бити такве. Битно је само да се те границе препознају између страна које раздвајају. Гето, део града и Гето део стварности једног друштва или земље. Традиционални, опипљиви Гето (по многим исправним мишљењима и једини који се пуним правом може Гетом назвати у Београду ћете наћи где год живе београдски Роми) Циган-ма'але су традиционална београдска гета. Ма'ла је прави пример Гета. Становници Ма'ле кад год је напуштају бивају гледани и мотрени. Ма где се кретали, сумњиви су. Њихова је "прљавштина" дугим искуством "проверена" . Њихово једино станиште јесте Гето. Ако улазе у аутобус, ући ће да просе. Ако и не уђу да просе, нико им неће уступити место чак и када су стари, болесни или са собом воде децу. Они своја права имају остваривати само у Гету пред чијим вратима Свет оставља своју власт и престаје постојати. До Гета ће их пратити строги погледи и хватања за новчаник. У Гету у Ма'ли почиње слобода. То је иронија Гета.

Гето београдских Рома је традицоналан и толико свакодневан да се превиђа. Предграђа су такође својеврсна гета. Ту сиротиња опстаје и живи по својим правилима. И велики свет Центра има своја, златом и плементим дрветом, опточена гета. Сви ти кругови који постоје и опстају једини око других, једни упркос другима. Кружнице које се окрећу око себе и не додирују се са другима, осим случајно. Постоје и тајна гета! Гета музике, гета секса, гета недодирљивих. Почињем да се питам, у свеопштем неразумвању међу својим суграђанима, ко то живи ван Гета?

Читав град је Гето. Земља у којој град опстаје је Гето. Европа постаје Гето. Кроз Гето пролазе несретници из далеког Гета да у гета у којима ће мирније живети обитавају тј. ако их велики свет у та гета прими. Нема више сусретања међу људима. Свако ће добити по један лични Гето да у њему живот одболује, да другима не би био на сметњи. Гето је услужна, друштвена творевина. Чува савести и стомаке. 


Седми дан

И сврши Бог до седмог дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини;
2 Мој. 31:17, Јев. 4:4, Јев. 4:10


Иза мог прозора који гледа на орај, иза његових грана, нижу се плаветнила недотакнута копреном облака или измаглице. Дан је почео тмурно закриљен облаком, и сунце је, мада смо га под тим тешким, влажним облаком, осећали, имало до поднева да се појави. У подне је све обасјало и недеља, божја јесења недеља, засјала је у једноставној величанствености. Не осећам се адекватним, готово никада када имам да се изразим о таквим данима, када је почаст бити жив, и када је жива срамота знати да се тај дан не користи ни за шта без за размишљање о таквом дану. Древна је мудрост хтела да недеља буде божји дан – дан у коме се не ради. Могу то да разумем. И заиста, радити било шта у овакав дан било би светогрђе. Било шта осим размишљати о оваквом дану и препуштати се ветру и облацима. И заиста! У видик улазе облаци, ношени тим истим топлим ветром који сам управо призвао. Паперјасти, разастрти по топлој плавети. И све се помера са тим небом. Откуцава време у неколико растегнутих часака, и њих више нема. Небо које се помаља иза ораја је опет челичноплаво. Платно је чисто и недодирнуто облацима. Ћудљивост сликара који је ово платно и ову сцену поставио је опет дошла до изражаја.  Недеља напредује за падом сунца. Иде ка хоризонту који се са овог прозора не види а и боље да се не види. Овај је прозор за топла поднева и за размишљања о њима. 

... у Лондри је симфонијски оркестар Би-Би-Си-ја управо до врхунца довео симфонију и публика је у екстази. Ето још једног подвига за недељу! Музика! Нека се развија са радија лењо и без смисла. Недеље нису за тражење смисла, недеље су за одмарање од те потраге. За тихо и ушушкано сањарење ни о чему особито а нарочито не о подвизима осталих дана. За то су суботе. Оне су за рад или за размишљање о раду, за шетње и бегове. Недеља је за огњишта (имагинарна наравно и електрична, права смо давно угасили) и за једноставне ужитке и угађања мекоти наших тела. Недеље су дани наде, наде управљене поглавито на то да до понедељка неким чудом неће доћи! Та нада не изневерава! Мада, никада не буде остварена. До следеће недеље и наде у то чудо, свакако...

Центар је недеље, недељни ручак – за оне који имају ту срећу да га окусе. Ручак након кога не постоји ништа што се има радити. Осим шетње која опет нема неку другу сврху осим да легне након тог ручка. И чај након те шетње, који нема неку другу сврху осима да легне након шетње... Недеља је за угађање властитој лењости. Зато и радимо у остале дане, да бисмо ту недељу имали слободну и недотакнуту. 

И осећање, помешано, горко-слатко, индоленције и задовољства том индоленцијом, обавеза које вребају иза ноћи и након хладног јутра... све је то део недеље. Дана у коме је заповеђено да се одмара и да се не размишља ни о чему нарочито, јер то је дан у коме се од дела почива. 

Београд, 
Недеља, 04. X 2015. године

среда, 05. новембар 2014.

Tod und Verklärung у ћевабџиници



Задовољство изазвано мешањем укуса једно је од најранијих „чудноватих“ ствари које сам усвојио и прихватио као чињеницу живота. Слано, праћено слатким, праћено сланим. Слагање укуса. Сваки укус не стоји сам за себе већ појачава и истиче претходни а потом, магично, чисти чула и припрема празан лист за укус који ће уследити. Ово сам открио веома рано, још као сасвим мали дечак. Тако сам (сасвим иронично) схватао, кроз храну, супротности живота и схватио да он може бити далеко занимљивији и сложенији од пуког избора – слатко или слано. Зашто не, дођавола, слатко и слано? Увиђањем нових укуса и нових комбинација тих „опречних“ укуса живот стално експлодира новим просторима и новим бојама и шири се, чак и у тој најпризменијој могућој сфери. Наравно, способност држања две опречне ствари на језику поједностављивање је потребно да би смо се оправдали и тему увели на мала врата. На каква ће врата она изићи, остаје да се види. Дихотомије су, дакле, сасвим досадна и често сасвим нетачна представа света. Оне су ту за оне лењога ума. Дихотомија је готово увек производ софистерије.

Ваља замислити једну просечну српску ћевабџиницу на периферији Београда. Мала, музгава, прозора упљуваних од мува. Скромном појавом не пружа ама баш никакво поверење у свој санитарни отклон а још мање у  квалитет хране који продаје али једнако – узаман и узинат -  неким невидљивим усудом сврхе опстаје, истрајава и гласовита је тим роштиљем који нуди муштеријама. Једини украси који се могу видети на њеним зидовима су календар неког транспортног предузећа (он ту ионако није ради украса већ ради своје корисности), зидни, кварцни сат са пластичним и сасвим бескорисним клатном (од сиве бофл сребрне, алуминијумске пластике).  Ту је и, за овакве установе, неизбежан свежањ сувих, лесковачких паприка, да сведочи о поносном пореклу власника  и да означи из које школе роштиљања ова установа вуче свој реноме. Паприке су понешто спарушене, понешто пропале и има их тек на једној вези. Ништа зато! На другом зиду  је венац електричних, новогодишњких сијалица у облику паприке. Светле преко читаве године и не морају се мењати тако често. Очигледна предност у односу на оне „органске“ паприке. То је скромни искорак ћевабџинице у неонски свет Метрополе и у симболичност новог доба. Сасвим јасно, све је ту  веома ружно али опет и разумно и практично, ништа се ту неочекивано неће наћи, ћевабџиница је установа од поверењ. Поверење је у ослоњивости и поуздању на непроменљивост установе. Ово је готово конзервативан кулинарски став! Мада све делује импровизовано -  и сама је  ћевабџиница наврат, нанос склепана у трци са општинским грађевинским властима – оно је трајно и безвремено.  Једном изграђеној и приведеној сврси, дозвољено јој је да тако нелегална и вазда сумњива постоји и опстаје. Fait accompli (још један у низу, српске збиље којој није нимало стало до свог изгледа већ само до своје грубе и крње функционалности). Уз све горе речено, жива је истина је да се километрима унаоколо неће наћи бољи роштиљ . Мада је служен уз кисела лица радника и власника, он одлично служи својој гурманској сврси – јефтино уживање у предвидљивим али и задовољавајућим укусима. Брза храна, брзо задовољство. Често и брзо кајање (али то је већ сасвим одвојена тема).

У том окружењу просечан човек не би могао очекивати никаква „дубља“ , сензуалнија осећања. Никакве танане мисли и титраје. Песме се не пишу по ћевабџиницама нити се високе мисли на крилима масног дима роштиља могу винути пут небеса! Ординарна снобовштина и чиста глупост, и као већина таквих погледа на свет нетачна и једнострана.  Свет се сасвим лепо види из ћевабџинице и о њему се, док се чека пљескавица, може много тога промислити и открити. Ђура Јакшић је умео да пише исправке својих песама на папиру са кога је управо доручковао бурек. Шекспир је своје драме писао по лондонским биртијама а његови су се сонети рађали у борделима. Међу курвама а понеки и за курве.
Истина, ти погледи неће бити лепи. Нарочито ако је непосредно окружење ћевабџинице ружно. Оно то често и јесте.  Зато је ћевабџиница идеално место за мешање укуса. За оно појачавање и откривање које сам већ поменуо. До открића је дошло сасвим случајно.

Музичка плејлиста на мом телефону, сасвим извесно, резултат је напора једног лудака. Ту се  налази музика најразличитијих жанрова и формата. Од ABBA-e до Wagnera. Од Мокрањчевог духовног појања до (самоироничног) “сатанистичког“ рокенрола. Читав музички Вавилон!  Музику слушам ма куда пошао. Ипак, радије бирам класичну музику. Она ми прија.  Добри стари клише би хтео да се класика слуша током неке добре шетње природом. Мада то има својих чари, у таквим приликама радије отпушим уши како бих слушао птице. Музика ме пре прати по аутобусима, чекаоницама, библиотекама, радњама...  Допратила ме је и до ћевабџинице. Промишљу богова у чијој су надлежности тишине између песама и ћудљива нагонљивост „шафла“ , у ћевабџиницу сам ступио са  титрајима финог, суптилнног увода у Штраусову поему „Смрт и Преображење“ . Ту пред мојим очима и ушима, уметник се прашта са својом душом  у једној масној и музгавој, престоничкој ћевабџиници. У предграђу. Око ћевабџинице живот бруји и превија се. Ћевабџиница је  мала концертна дворана у којој се дешавају чудеса од звукова и слика. Све се наједном уклапа и спаја. Сви ти мириси, укуси, слике, звуци... Пљескавице се обликују, тање, уље, стављају преко решетке роштиља, па цврче, мењају боју и пуше се. Мириси су јаки. Роштиљ мајстори лено преврћу  месо и примају нове поруџбине. Спрам мене,  девојка са наруквицом од свих светих и неколико бројаница на левој руци, чека своју поруџбину. Није нарочито лепа мада, опет, није ни нарочито ружна.  Она овде представља живот. Она се радује животу. Толико је бар јасно из разнобојне одеће коју носи, мајице са плавом леопард шаром и изливених ноктију (на које је сасвим сигурно поносна). Ћевабџиница је чвориште градског живота и ту увек игра живот. Сасвим јасно, ту је место и смрти. Музика се волшебно уклапа у амбијент. Као и свако добро дело она је универзална[1]. По неминовности, лепа девојка која кипти животом коме се радује, одлази задовољна са кесом у руци. Неки докони момци читају таблоиде и „Спортски журнал“ . Вруће је и они су у кратким, летњим шорцевима. Све у ћевабџиници има свој ред, своју меру и свој начин. Једино мимо мере сам ја, заробљен у свету звукова који свему даје смисао и на тренутак све то чини подношљивим и добрим. Живот крај ћевабџинице налаже једну врсту упорне прилагодљивости. Синестезија је ту обавезна. Бића која не могу да еволуирају у том правцу осуђена су на пропаст или на збег.
Ту наилазимо на једну велику истину. Србија, то је једна оваква ћевабџиница. Склепана, неуређена, насушна и неопходна. Каткад само мало нашминкана и пресвучена финим фурниром али увек санитрано упитна.  Ко у њој не успе да нађе своје преображење ни не заслужује га. Смрт ће му доћи. Смрт увек долази.
Ако нас пакао националне политике у томе не спута, доћи ћемо до једне још веће истине. Читав Свет људи је једна оваква ћевабџиница. Пали свет. Свет у коме је прагрех могао настати и пуњеном пљескавицом а не тајанственом воћком са Дрвета. Једнако су неодољиви. 
Из ћевабџинице, која је центар овог палог света, пружа се поглед на предграђа која се увијају у беспрекидном, бескрајном хеликсу. Све увире у ћебавбџиницу, све извире из ћевабџинице. Свако кретање је ту неизвесно и непредвидљиво, мада се циљ ипак да наслутити.

 У непосредој близини ове ћевабџинице су недовршене зграде. Њих неколико. Инвеститор је, пре но је банкротирао, станове у изградњи продавао и по три пута. Пар стотина преварених људи своје је животне муке прилепило уз те голе, недовршене зидове. Око тих инвертованих рушевина, споменика српској (и људској уопште) лудости, расте трава и ту се у заједничко радости врзмају бескућници, пси, мачке и пацови. Руине су ограђене плеханом оградом по којој се, зависно од доба године, смењују плакати за концерте, утакмице и страначке митинге. Када су избори, читав низ узвишених физиономија цери се на пролазнике и улива безгранично поверење да боља будућност лежи ту, надохват руке. Боља будућност не постоји за духове из недовршених кућа (нису ни стигли да се прилепе уз електрична огњишта и присегну их за племенску митолошку вечност која у ватри види суштину трајања). Поред руина налазе се станови оних који су имали срећу да им кућу гради друго грађевинско предузеће или срећу да станови буду усељени пре банкрота преваранта. Те су зграде по свим узусима наше модерне градње. Ведрих су, пастелиних боја, „столарија“ им је пластична, терасе су углавном незастакљене и све одише мирисом новог и чистог. Људи који у тим становима живе сваког се јутра гледају са пустим и празним прозорима својих несуђених комшија. Уске траке траве испред њихових улаза редовно се косе. Линија раздвајања је јасна, одрешита и прецизна. Сурова чак. Пред руинама се не коси. То би било лудо траћење времена. И ту падају у око узалудност и немогућност уређивања света ван ћевабџинице – свако уређивање ту је по природи парцијално јер је хаос толики да би само разорни земљотрес могао унети неку пристојнију општост и једообразност. Свако делимично уређење руга се самоме себи, својој немоћи и неадекватности. Смешно је спрам остатка сувереног хаоса.  У тој се бетонској мори смењују упарађени улази са видеонадзором и зјапеће рупе из којих вири арматура. Цвеће на балконима и ђубре из унутрашњости зграда које никоме не требају... У том широком амбијенту, у том правом, стварном од крви, меса и масти свету, хвата се за гушу уметник са својим животом. Ето невероватне позорнице за неверованту музику. Смрт долази по њега. Укуси су јаки. Укус је ове музике појачан, наглашен окружењем у коме одјекује. Слатко-слано-кисело музичко искуство. Наравно не мора бити тако. Довољно је затворити очи. Смрт и преображење онда су исти и у концертној дворани и у ћевабџиници. У ћевабџиници ипак лебде на један други начин. Уметност постоји управо због “палог света“ . Права уметност и настаје у палом свету. Већ смо поменули Барда из Стадфорда на Ејвону који своје сонете пише окружен канковом, брљом и знојем. Смрадом живота у биртији која је и сама окружена смрадом Лондона. Уметност је нужност овог света! Једина оригинална творевина људског духа. Она је његова надоградња, не увек ескапизам али увек степеник изнад или испод света у коме настаје. Угао изван слике у којој се стоји. Увек су ме фасцинирали призори лепоте усред ружних сцена. Цвет који расте из ђубрета. Ђубрета несвестан, носећи своју урођену лепоту. Природа је цвета примамљива увек. Усред ђубрета она је у исто време и спасоносна и трагична. Спасоносна надом коју даје, трагична својом узалудношћу. Уметност је цвет на ђубришту. Тако бесмислена а тако насушна...

У том смислу нема места које је својом ружноћом искључено из величанствености живота. Чак и ћевабџиница, ма колико била презрена и презрива, може бити храм некакве духовне осетљивости. Ретко која ће душа бити понета ћевабџиницом. Она нема величанственост која се очекује од места која обично везујемо за инспирацију. Нема разлога да тактови симфонија одјекују само кланцима и врлетима. Те су симфоније углавном досадне и не говоре истину. Живот који порађа уметност налази се свуда али  потребан је, ипак, истанчан дух да га пронађе и породи у ћевабџиници. Ћевабџиницу бисмо могли повезати, и обично је повезујемо, са трагичношћу, недостојношћу, недоступношћу вишим сферама (шта год то, дођавола, значило), нижношћу, гадошћу...  Може изазвати гађење, сажаљење, одбацивање. Никако љубав, никако усхићеност?! Глупост!  У ћевабџиници (и сличним местима) најбоље се осети агапе.  Сва места рањивости људског духа зазивају су ову врсту љубави. Бар када је случај са мном. Има нешто у свакодневности, обичности, једноставности, вулгарности тог места што вапи за осећањем људскости које се пробија из њених зидова.  У таквом месту призививати „виша“ осећања равно је религиозном искуству. Свети дух силази међу проститутке, међу светину, међу олош Јерихона и оваплоћује их... Искупљује их. Свети дух на пљескавицу ставља само павлаку...

 Идеја да се музика, таква музика, може слушати у ћевабџиници спасоносна је и улива наду, мада је заправо прилично једноставна и прилично обична. Зазивање уметности молитва је која успева скоро сваког пута. Ту долазимо до идеје ескапизма, саме суштине уметности у палом свету. На крају, свако место створено људском руком, је ћевабџиница. Ма колико била чиста, уредна и „узвишена“ дело је несавршеног бића. Нема разлике, у бити, између ћевабџинице и ресторана у неком помодном крају. Овде се једе прстима, тамо се једе посребреним прибором. Једнако се једе и једнако се након јела подригује. У ћевабџиници вам нико, макар, неће пребацити на слабостима људске физиологије. Ресторан је место таштине, ћевабџиница је место састајања несавршених људи. Дугују ли људи себи савршеност? Дугују ли људи себи покушај, стремљење савршености? Дугују. Али греше у начинима на које „савршености“ стреме. Обична животна савршеност, ма колико била изазовна, увек испадне недостижна и поражавајућа. Нико на крају не остаје непобеђен. Својом природом, светом, судбином. Самим собом! Овде опет долази на памет идеја о два укуса, две идеје, два стања свести. Два света. Досадно ли је постојати у једном свету. Ја живим у неколико паралелних светова. То сматрам нужношћу. Живети у једном свету било би погубно за мене. Прелазим из једног у други по потреби. То је нужно. Иначе не знам шта бих. Савршеност, идеју савршености, ја сам давно напустио. Савршеност је мени доступна само на парче, само у деловима. Могу имати „савршене ципеле“ . Савршена мисао ми може пасти на памет једног тренутка. Савршено могу нешто рећи у неком добром и правом тренутку.  Могу се чак и савршено избријати ујутро. Имамо само те тренутке савршености, искрице и трептаје бољег света. Трептаје бољег себе. То је задовољство које имамо у животу. За то, чини ми се, неки од нас и живе. То одржава трку живота, стремљење. Када тога нестане, ваљда, почиње пад и срљање.

 Осим у уметности! Она је једина одблесак савршенства који неограничено траје! Уметност је управо то – парче савршенства, визија бољег света ухваћена у једном тренутку који је трајан или макар учињен трајним уз помоћ медијума којим се бележи... Ћевабџиница није савршена. Она томе чак ни не стреми. Њена сама дефиниција постојања јесте несавршеност. Једини њен тренутак савршености је укус роштиља који из ње излази. Отуда и она у мојим размишљањима. Најнепретенционзије од свих места на овом свету. Савршена за крајња поређења. Онај дивни укус суште супротности који прочисти и нагласи. Који спреми језик за нешто другачије. Као прстохват соли у шољи топлог какаоа...
Уметник се растаје са душом у ћевабџиници. Трансформише се. Трансцеднтним нотама одлази у неки други свет. Снага је уметности таква – успоставиће портал са другим светом, светом који није пао, чак и у најнеприступачнијем од свих места. У ћевабџиници.
-Брате, готова ти је ова пљескавица...



[1] Ето могуће пробе за свако дело. Ако се не може слушати у ћевабџиници, не може се слушати нигде! Тај тест се не може изиграти. 

петак, 28. јун 2013.

Летаргија


У последњих месец дана актуелни су протести у Турској, а у протеклој
недељи и протести у Бразилу. Јавност  у Србији је са симпатијама посматрала енергију коју у тим протестима показују грађани Истанбула, Анкаре, Сао Паола и Рио де Жанеира. Пркос тих људи нас је подсетио како се и овде некада пркосило сузавцу, воденим топовима и свој глувој сили власти оличеној у безличности полицијских кордона. Након оне невероватне блокаде Парламента у Сарајеву као да се појавио и трачак зависти – кад ће код нас овако? Једно питање се у Србији свуда може чути а то је – шта би то код нас могло изазвати сличне реакције? Када ће и овде људима већ једном докурчити?

Сваки обичан грађанин би вероватно у тренутку могао да се сети бар неколико ствари због којих је незадовољан и које, свака за себе, заслужују неку врсту протеста или бунта. Међутим од тих протеста у Србији, ма колико они били прижељкивани и најављивани, неће бити ништа. У Србији влада општа незаинтересованост која готово да нема преседана. Апатија је наша колективна дијагноза, безвољност је наша свакодневница. Мада се и за овом Владом вуче бројаница афера и озбиљних пропуста и мада се живи све горе, никоме не пада на памет да било шта предузме. Ова летаргија закувавала се годинама а на површину је избила тек уочи последњих општих избора на којима су тзв. бели листићи били једна од главних атракција. Они су пупољак те апатије и тог безнађа. Занимљиво је то што се ова појава ограничава на онај део јавног мњења који се често назива „Другом Србијом“ .  Реч је специфичном стању свести грађанина који припада тој (ма колико неухватљивој) групацији. То стање свести  је такво да он нити шта очекује, нити се чему нада, нити шта предузима. Он живи од данас до сутра и већ је одавно дигао руке.  За Србију, резонује он, нема наде и само се чека да она већ једном и сконча. Тај грађанин  живи у успављујућем,  удобном, тихом неслагању са земљом у којој живи и налази неку нарочиту драж у чињеници да то све у неком тренутку треба да пукне. Његов је једини смисао да неуморно истиче своје опште неслагање са свиме што га окружује. Његова политичка свест почиње и завршава се на одмахивању руком.  Крај је близу и када крај коначно дође, тај ће грађанин имати то задовољство да свима обзнани како је од почетка био у праву. Животари се у жабокречини  у којој су се сви изневерени идеали 5. октобра усмредели и убуђали. Ту жабокречину ништа није у стању да покрене а она гута чак и онај штап који би да је промеша и заталаса. Нисам сигуран како би се Зоран Ђинђић који нам је у аманет оставио ону поуку о гутању жаба поставио према овој жабокречини. 

У читавој овој причи нарочито је занимљиво то како се Влада огледа у тој устајалој води тј. Како то апатично јавно мњење прима и доживљава рад Владе. Стање је такво да су неки од најсуманутијих потеза власти,  заправо били пун погодак у односу на овакво јавно мњење – након мало гунђања и нешто мало пригодне поспрдице по друштвеним мрежама, све се изненађујуће брзо заборављало. Афлатоксини су зазујали над том нашом баром и читавих недељу дана је то била главна тема. Након тога је све умукло и афлатоксине више нико не помиње а млеко се једнако пије као и раније. Одговор ресорног министарства на ову кризу у земљи сељака на брдовитом Балкану био је соломонски једноставан колико и имбецилан – правилник о дозвољеним границама овог отрова у млеку је усклађен са постојећим стањем ствари и млеко је декретом постало здраво. Јавно мњење је, мада власти ништа не верује и мада зна да је млеко отровно, ово решење на крају ипак покусало и сада је млеко у Србији у стању мачке господина Schrödingera – у исто време је и исправно и неисправно. За то време грађани уз свесрдну подршку народних уметника и народних блогера млеко пију мада су убеђени да је оно отровно.  Понашају се у складу са животном филозофијом коју су скоро усвојили – млеко пију, мада је отровно, као што у овој земљи живе, мада знају да она пропада и да мора пропасти. Други пример огледања власти у жабокречини је скандал око мале матуре. Мала матура је компромитована захваљујући грудњаку неименоване раднице из штампарије ЈП Службени Гласник али је и овде ресорни министар применио исти онај имбецилно-соломонски рецепт - матура је једноставно укинута. А чим нема матуре, нема ни проблема. И на ово је јавност одреаговала са тупом равнодушношћу (која већ почиње да плаши). Министар се позива да да оставку, мада сви знају да оставку дати неће. Матура је пропала али ће матуранти ипак уписивати школе. Психологија белог листића овим је доведена до свог логичног исхода - ништа што се у овој држави догоди није више наша одговорност, ми смо се наше одговорност одрекли уз помоћ белог листића. Кола иду ионако низбрдо па зашто онда узалуд подметати и кршити леђа? Пробудите нас кад све коначно буде готово како бисмо вам указали на то да смо од почетка били у праву и да смо на овакав исход мудро указивали.
„Друга Србија“ која је себе сматрала авангардом овог друштва, сада  је скупина безнадежних и поспаних људи. У својој јаловости, сасвим иронично,  више наликује Војиславу Коштуници и његовој страници него Зорану Ђинђићу. Овог другог се сети само у месецу марту када је пригодно уздисати и оплакивати 6. октобар. Јасно је само да ће, уколико се нешто битно не догоди, овај део јавног мњења себе свести на скупину политичких ушкопљеника који, ма колико се упињали, никако неће доживети оргазам. Разочарење и депресија често доводе до импотенције.

Нажалост оваква  је средина плодно тле за цинизам и злурадост. Чак ни оне ствари које је власт добро урадила и које јој у сваком нормалном друштву чак и најљући противници   чисте савести могу и морају урачунати као плус, овде се ниподаштавају. Сви се слажу да се против корупције ваља борити али исмевају хапшење Мирослава Мишковића и процес који против њега тек треба да се води.  Сви би хтели у Европу али умањују значај "зеленог светла" и „датума“  (који смо на крају и добили). Сви су против власти али су једнако и против целокупне опозиције. У складу са тим свако ко не дели став о нашој неминовној пропасти одмах је сумњив. Госпођа Весна Пешић је у једном тренутку  била мора која је опседала чисту доколичарску савест „Друге Србије“ . Она се, ето, дрзнула да у нечему подржи  и похвали Александра Вучића и Ивицу Дачића и самим тим је аутоматски била вредна презира. И Весна Пешић припада „Другој Србији“ о којој ја пишем утолико што је од Србије и она дигла руке,  јер она се из политике повукла. Међутим, од остатка „Друге Србије“ се разликује по томе што је имала поштења да, након што је сама одустала од тражења решења, укаже на оне који, по њеном мишљењу, та решења можда имају.

У току јучерашњег дана добио сам позвив да учествујем на скупу под називом „Општенародни револт“ . Револт о коме је реч вероватно неће бити општенародни али судећи по опису тог догађаја (онако како је дат на Фејсбуку) он заиста јесте општи и разнородан. У питању је позив на револтираност свиме и свачим – од мрског Бус-Плуса, прохибиције у београдској чаршији, Бачевића канала, преко насиља над женама и  дискриминације над ЛГБТ особама и мањинама, па све до афлатоксина и мале матуре. То је такође и револт против, листом свих политичара и партија које чине Владу и против обе највеће партије опозиције и оба њихова вођа – мрског Чеда и све мрскијег Ђиласа. Ово је догађај по мери људи о којима сам у овом тексту говорио. Они сада мирне душе могу стати на Трг Републике и узвикнути: „Ми смо против свега и свакога а нисмо ни за кога и ни за шта!“ . Светилсав Басара је у „Фами о бициклистима“ изложио један одличан пројекат. Наиме, Мала браћа еванђеоских бициклиста ружиног крста су планирала да изграде душевну болницу капацитета двадесет милиона душа што је у то време одговарала броју становника Југославије. Данас нам је потребнији један пројекат који је капиталнији од Бачевића канала.  Под хитно нам је потребно једно свенародно одељење геријатрије на које би могло удобно да се смести наше, пре времена пензионисано и банкротирано, јавно мњење.  

Проблеми са којима се суочавамо су јасни као дан а решења за неке од тих проблема, су још и јаснија међутим ни један се неће решити све док се жапци не потерају из жабокречине и док не почну сви у глас и одлучно да крекећу.