недеља, 04. октобар 2015.

Седми дан

И сврши Бог до седмог дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини;
2 Мој. 31:17, Јев. 4:4, Јев. 4:10


Иза мог прозора који гледа на орај, иза његових грана, нижу се плаветнила недотакнута копреном облака или измаглице. Дан је почео тмурно закриљен облаком, и сунце је, мада смо га под тим тешким, влажним облаком, осећали, имало до поднева да се појави. У подне је све обасјало и недеља, божја јесења недеља, засјала је у једноставној величанствености. Не осећам се адекватним, готово никада када имам да се изразим о таквим данима, када је почаст бити жив, и када је жива срамота знати да се тај дан не користи ни за шта без за размишљање о таквом дану. Древна је мудрост хтела да недеља буде божји дан – дан у коме се не ради. Могу то да разумем. И заиста, радити било шта у овакав дан било би светогрђе. Било шта осим размишљати о оваквом дану и препуштати се ветру и облацима. И заиста! У видик улазе облаци, ношени тим истим топлим ветром који сам управо призвао. Паперјасти, разастрти по топлој плавети. И све се помера са тим небом. Откуцава време у неколико растегнутих часака, и њих више нема. Небо које се помаља иза ораја је опет челичноплаво. Платно је чисто и недодирнуто облацима. Ћудљивост сликара који је ово платно и ову сцену поставио је опет дошла до изражаја.  Недеља напредује за падом сунца. Иде ка хоризонту који се са овог прозора не види а и боље да се не види. Овај је прозор за топла поднева и за размишљања о њима. 

... у Лондри је симфонијски оркестар Би-Би-Си-ја управо до врхунца довео симфонију и публика је у екстази. Ето још једног подвига за недељу! Музика! Нека се развија са радија лењо и без смисла. Недеље нису за тражење смисла, недеље су за одмарање од те потраге. За тихо и ушушкано сањарење ни о чему особито а нарочито не о подвизима осталих дана. За то су суботе. Оне су за рад или за размишљање о раду, за шетње и бегове. Недеља је за огњишта (имагинарна наравно и електрична, права смо давно угасили) и за једноставне ужитке и угађања мекоти наших тела. Недеље су дани наде, наде управљене поглавито на то да до понедељка неким чудом неће доћи! Та нада не изневерава! Мада, никада не буде остварена. До следеће недеље и наде у то чудо, свакако...

Центар је недеље, недељни ручак – за оне који имају ту срећу да га окусе. Ручак након кога не постоји ништа што се има радити. Осим шетње која опет нема неку другу сврху осим да легне након тог ручка. И чај након те шетње, који нема неку другу сврху осима да легне након шетње... Недеља је за угађање властитој лењости. Зато и радимо у остале дане, да бисмо ту недељу имали слободну и недотакнуту. 

И осећање, помешано, горко-слатко, индоленције и задовољства том индоленцијом, обавеза које вребају иза ноћи и након хладног јутра... све је то део недеље. Дана у коме је заповеђено да се одмара и да се не размишља ни о чему нарочито, јер то је дан у коме се од дела почива. 

Београд, 
Недеља, 04. X 2015. године

Нема коментара: