недеља, 07. август 2016.

Толкин и прикљученија - илити сасвим лична прича о Средњој земљи

» Ја, господине« повика Сем, поскакујући као пас позван у шетњу.  » Ја дидем и видим Виловњаке и све то скупа! Ура! « повика он, а онда бризну у плач.

Господар прстенова, Дружина прстена, Џ.Р.Р. Толкин


Толкин и ја се дружимо, ево, већ добрих 15 година. Цео тај свет чаробњака, змајева и хобита познајем већи део свог живота (сада пред тридесетом). Толкин је наишао онда када ми је био најпотребнији и од тада сам под његовим чинима. И срећан сам због те чињенице. 

Негде пред крајем 2000-те године моја  другарица Дуња није престајала да прича о књизи коју је читала и која је, очигледно, оставила дубок утисак на њу. Под њеним утицајем ушао сам у Средњу земљу. 

Ово је, опет, дошло у право време. Моји родитељи су се разводили и живот је, наједном, постао немиран, ружан и неизвестан. Требало ми је нешто да ми скрене пажњу. Боље нисам могао проћи!

Почело је са Хобитом који је прогутан за пар дана. Уследила је Дружина прстена која ме је распаметила. Свака велика страст се памти по "првом путу" . Није изненађујуће да и међу распамећеним Толкинитима постоји прича и причање о првом читању "Господара прстенова" . Фасцинација, можда, неразумљива (вероватно и смешна) неупућенима, али итекако стварна за мене и мени сличне.

 Мој "први пут" се поклопио са немирним и неизвесним раздобљем живота. И сада када се сетим "првог пута" имам голицљив осећај неизвесности и узнемирености од онога шта лежи испред. И сам почетак "Господара" је такав - идила мирног и благословеног живота у округу из које је Фродо нагло избачен и послат у велики, непознати Свет. Свет је дозивао и пре тога али никада раније ниси био у њега гурнут. Па шта ти буде. 

Док сам све то читао и гутао,  и управо доживљавао све што Фродо доживљава на путу ка Ривендалу, проналазио сам и утеху за своју ситуацију а да тога нисам ни био свестан. Путовање је почело и било је пуно неизвесности. Чаробњак је обећао да ће доћи и олакшати свима живот, али дошао није. Остало је да се сами пробијамо кроз Стару шуму, а потом и кроз остатак непознатог и претећег Света, зависећи само од себе и своје памети (и среће!). Уз мало помоћи са стране и тренутке краткотрајног спокоја и одмора код старог Бомбадила и Златозрне, Свет је обузимао и увлачио у себе. 

До данас ми је то поглавље "Дружине" остало омиљено. Предах код Бомбадила који ће помоћи и посаветовати али те оставити да се сам бориш. Толкин и све оно шта је написао за мене је био "Бомбадил". Неко ко ће пружити предах и охрабрење али ко те неће лагати и понудити ти да реши све проблеме за тебе. Тако смо наставили даље... 

"Господар прстенова" је прича о пријатељству, љубави, страдању, суровости живота, храбрости малог и најмањег човека и која наилази онда и онде где се најмање очекује. Прича о верности и прича о борби. Прича о добру, прича о злу. Прича о путовању кроз живот, кроз Свет, коју морамо предузети пре или касније. Пре много година сам нашао једно мало уточиште у њој и она је, као и свака добра прича, управо то и пружила - предах и наду и подстицај да се иде. 

Толкин, и сам стидљив и плашљив човек, одушевљен и застрашен Светом и свиме оним што је он пред њега бацио, гради ову причу и у њено средиште ставља све оно шта сматра да је од помоћи спрам Света - пријатеље, верност, непоколебљиву веру у Добро, другарство, дуван, пиво, добру али обичну храну, песму, радост али и све људске слабости, жеље и страхове. Он се супротставља, као и сви други, Свету, и иде даље и даље и даље...

На тренутке то је и наиван поглед на свет  - поглед који се нада да ће све то бити довољно да се Свет преброди. Наиван можда јесте, али је све што имамо. Ако га и не пребродимо, а макар ћемо пробати. 

Уз Толкина се пробудила фасцинација природом у мени. Дрвеће које се често појављује у његовим причама, не само као део пејзажа, него и као протагониста, постало је још једна опсесија. Орах, Храст, Врба, Бреза постали су нешто што се примећује и нешто пред чиме застанеш. И они се боре и опстају против Света. И они су моћни симболи. Шуме су већ ствар за распамећивање и за маштање без краја и конца... Природа постаје нешто са чиме човек може да се ороди. 

Би-Би-Си је 1968. године снимио кратак документарац "Tolkien in Oxford" у коме Толкин прича о свом делу. Поред Толкина причају и студенти и критичари (један оштар критичар чак и непоколебљивог становишта дијалектичног материјализма). И тај документарац има нешто од претходно описане атмосфере. То је атмосфера обичне, свакодневне чаролије живота коју је лако превидети и узети као нешто неважно. Једна од учесница, причајући управо о тој чаролији,  ту каже - Чини ми се да је то веома обична привлачност. Свако воли фантазију и свако воли да побегне од живота када постане туп и досадан и тај бег можете добити кроз детективске трилере и научну фантастику и приче о шпијунима, али увек се вратите у стварни Свет мислећи да је постао још досаднији и тупљи него што је био и оставља вас са жељом да будете прва особа на Марсу или шпијун, док, кад завршите са читањем "Господара прстенова" не само да сте завршили једну дивну авантуру и фантазију, већ нађете и да се нешто чаролије задржало и на свакодневном животу и свакодневним стварима..."

И то је највећа истина коју ја знам о Толкину и свом односу према њему. Као и свака добра прича, постаје стварнија од стварности и помаже да се стварност преброди и превазиђе, али не тако што те замајава и лаже, већ тако што уз помоћ ње, постанеш отпорнији спрам правог Света. 

Наравно, има још књига и песама и прича, и уметности уопште, на које се у животу ослањам и које су ми помогле да Свет објасним себи и да се са њиме помирим. Кроз уметност (праву уметност) добијамо образовање о Свету у коме живимо и лекције како да га победимо или макар лакше поднесемо и истрпимо. "Господар прстенова" је прва таква књига у мом животу и из тог разлога ће остати и највећа као и свака "прва љубав" . То сећање и то осећање Округа у септембру, пред сам почетак пустоловине, једно је, ма како то блесаво звучало, од најупечатљивијих импресија с краја мог детињства и добро је знати да су Гандалф и Том Бомбадил ту када затребају да баце светло на тамне кутове Света у којима се може нађи храброст која истрајава. 

Београд, 07.08.2016. год.

 







недеља, 21. фебруар 2016.

Пијац

Кад кажем "пијац" ја углавном мислим на "Видиковачки пијац" јер ми је најближи и јер ми је један део живота везан за њега. Пијац није никада, просто, место на коме купујеш робу као што су то супермаркети. Супермаркет је институција затвореног типа и функционише по том принципу. Сва је роба једнака и безлична. Сви су чувари (лапсус - продавци) униформисани и без идентитета. Роба се крчми, сече, пакује и отпушта без имало задршке, без икаквог питања. Та је роба туђа. На пијацу, ништа није под конац и све је разбарушено и шарено. Од продаваца до робе коју продају. Робу су они лично теглили до града, пре тога су је лично пазили и око ње обигравали. Њихов је живот трајао уз ту робу и они су је овде допремили да за живот зараде. Кад прошетате са краја на крај Видиковачког пијаца, уздуж па попреко, свашта и чујете и видите. Скочите од Шумадије до Мачве па до Западне Србије и до Срема (по сир) а нисте се макли из круга пијаце. Све то кроз буку и вреву пазара и људе који се помаљају, загледају, цењкају, смеју, препиру, веселе и живе. Пијаца је жива и осунчана. Или тучена ветром и мразом. Али увек жива. Ту нема музике и умилног гласа са разгласа, ту има само буке од мноштва гласова. Волим да слушам ту буку, зарад буке саме. Има ту и осмеха док вам старица, гљиварица одмерава пола киле шампињона. Она је ту већ годинама, и биће ту годинама за том тезгом. Повијена, и вечно за гљивама и забављена о гљивама, али углавном насмејана. И чила. 

Сва се роба да наћи на пијаци. Ко не верује нека проба и биће запањен. Само ако може да се одмота на тај гегајући и спори ритам којим пијаца живи. Она зависи од хода Сунца по небу и од месечевих мена. Не зна још увек за гугл. Када сазна, и њега ће подвести под свој темпо живота...

***
Иза пијаце, те варљиве и мусаве оазе, зграде и зградурине. Помаља се и кашље и дише Град у својим предграђима. Наша су предграђа као засеоци по брдима. Гомиле зграда у једној групи, у себе затвореној, од суседне групе одвојени и на добраном растојану. У мом крају има неколико таквих "засеока" - свако брдо има по једну такву круну од зграда и сваки од њих живи за себе, неким својим посебним животом и правилима. Те су зграде зидане с племенитим намерана, плански, индустријски, одсечно. Зидао се и надзиђивао Град и требало је примити негде све те људе који су у њега хрлили. Те су куле од бетона биле исто тако варљива уточишта као и Пијац. Оне прве генерације која је ступила у те куле од бетона, већ полако није. Њихови начини се већ на практикују и заборављају се. Зеленило Пијаца било је зеленило тако познато тим људима, јер је било зеленило које су видели уживо и које су интимно познавали. Били су сви сеоска деца. Они коју су међу бетонским монолитима одрасли, имају опет жељу и жал за зеленилом. То је људски, и било би тако све и да их од тога "зеленила" не деле свега једна или две генерације. Шта данас са зеленилом?

***

Зеленило се данас помирило за Градом и житељима Града тако што су нашли један алем-камен којим се једноставна и проста храна, произведена на селу, додаткне и након хокус-покуса постане прихватљива и пожељна толико да се да продати и купити у граду. "Њу-ејџ", органски, зелено. На пијаци се не купује више производ од сељака, од њега се сада, уз кромпир и кајмак, купује и "лајфстајл" . Нису ни свесни сељаци шта продају уз кромпир и парадајз али то је роба која је сада тражена. 

***

Вративши се са пијаца у своју келију од бетона, натмурен, али огрејан зеленилом, палим ТВ. Тамо емисија о пољопривреди. Нису те емисије више толико посвећене само пољопривредницима јер знају телевишџије да се то гледа, сетно, и по градовима. И обавезан прилог о младима који су се вратили на село, и живе по органски са све децом и псима. Ми што по органски не живимо, читаћемо "Walden" и викендом куповати по органски (по пијацама или супермаркетима - како који). Куповаћемо не само кртолу и кајмак, него и по њима, посуту прашину од алем-камена зеленила и органске производње. Будући да не живимо зеленим животима, ми зелене животе купујемо у тим концентратима. "Лајфстајл" је роба која се купује, а као свака роба, уме да изиђе из моде и да за њоме падне тражња.