Вампирски лешници

 

Мој друг Г. своједобно је развио читаву опсесију једним, једва запаженим, домаћим филмом, који опстаје у неколиким бледим копијама, углавном по беспућима Јутјуба, а који је, шизофреном радиодифузијом наше младости, оставио (испоставило се) извесне трајне трагове на нама. Нећу улазити у детаље теорије које је у, својим разматрањима он развио (мада се са истима углавном слажем). Главни закључак и утисак тих разматрања јесте жал за тиме што је тај филм снимљен оскудно и што му је прича развијена само до одређене границе (а постојао је толики потенцијал!). То није, ипак, последица недостака креативности, већ је  околности и времена у ком је снимљен – а сниман је у ратно време ембарга – и сем што је сведочанство о времену у коме је Београд био сив и испран (а што се, упркос чињеницама , ипак не поклапа са мојим сећањима на детињство, која су, упркос сивилу на које документарни снимци указују – у мојој глави ипак вандредно шарена) – оставља неразвијеном сјајну основну потку око које се врти сва радња, а то је генијална идеја о пару вампира, колекционара ретких књига и рукописа. (”Пун Месец над Београдом” 1993. Д. Кресоја) https://youtu.be/oG2bkuP6ro8

 

Нагон смрти (или макар опскрба за животом загробним) тајна је основа сваке озбиљне колекције књига. Прихватање властите смртности, из визуре скупљача књига, своди се на освешћивање чињенице да нећемо стићи да прочитамо све књиге које поседујемо (чак ни све књиге које бисмо желели прочитати – што је, често, ужи списак). Сећам се да сам баш са Г. – на неком од испразних часова веронауке а која је у то време била тек уведена у наше школовање и образовање – при импровизованој вежби (а све су, услед очигледне неадекватности импровизованог наставног кадра биле импровизоване) замишљања живота после смрти – развио моју верзију Толкинове ”Мазалове парохије” у којој постоји и моја кућа пуна књига, које све ваља прочитати, пре но се настави даље путовање. Какав дечачки пургаториј! Тамнија верзија тога јесу Косара и Алимпије, напреднапоменути београдски вампири, који кроз векове скупљају и љубоморно чувају књиге па се у њиховој колекцији налазе и Гогољеви спаљени рукописи и томови за које се држи да су нестали у ломачи на Косанчићевом венцу априла 1941. Без жеље да покварим филм, дужан сам да откријем део расплета, јер је од значај за поенту која измиче у овом тексту – наиме,  главни јунак, у покушају да Београд лиши овог пара крвопија, у потрази за њиховим гробовима у којима их мора уништити док су најрањивији, открива да је је гроб – управо њихова огромна библиотека. Та се гробница, нажалост, не да тако лако испразнити – и мора се одати почаст довитљивости вампира (и аутора). Књиге и ми таложимо из потребе да се опскрбимо магијским садржајем и магијском вредношћу који избија из књига – ваљда им зато и придајемо својства и значења која не придајемо Телефонским именицима, мада су, често, физички импозантнији од Платонових дијалога. 

 

Читалац и сакупљач књига нису нужно иста особа – и није нека нарочита срамота признати да моје читалаштво подбацује под мојим прибиралаштвом. Ескулпације ради, довољно је призвати фантазму пок. Еко Умберта, бившег из Рима а који је своју библиоманију (истина вешто) заоденуо у широк и вредан књижевни рад. Ипак, ја сумњам да је то био сам вешт изговор за ову главну животну опсесију сажету у чињеници да је овом књижарском јазавцу пошло за руком и то да му се под, тежином навучених томова, колекција уруши у комшијски стан. 

 

Књиге, тако, постају артефакти - љубоморно послагани на полице и, мада углавно стрпљиво скупљају прашину, у себи ипак чувају набој, који прети да избије и учини своје чудо у глави читаоца а потом и у Свету. Тај потенцијал је довољна исприка за цело то, наизглед, бескорисно таложење лепо укоричене хартије. Та се особеност нарочито лепо открива при куповини старих и коришћених књига. Тако наше полице, поред сабора мудрости садржаног у многим томовима, постају и узгредни сабор бивших сопственика тих корица. Волим трагове тих бивших литерарних вампира, од пре неколико генерација, чије су, љубоморно чуване књиге, за сада, ту код мене. На те књиге додајем и своје трагове у виду подвлачења, белешки, узвичника, упитника – како бих и себе увео у тај сабор, управо утешен знањем да ће се, неумитно, све те књиге у неком тренутку разићи којекуда, да би се састале на неким другим полицама и шириле своју заразну, магијску садржину. Књиге које сами и не прочитамо, и које не постану делом нас, тако чувамо за нека туђа читања – ко зна кад у простору. То је један упрошћенији и материјалистички вид магијске традиције – преношења наизглед мртвог предмета који мами обећањима и силом своје садржине.

 

Памтим, из једног прилично бизарног разговора о изазовима при узгоју лешника, причу о томе какву пошаст за ову пољопривредну грану представљају веверице – те да се ту, као интелигентна и успешна метода, показало дресирање веверица (које никада заправо ни близу не поједу све плодове које навуку) да лешнике сакупљају на исто место – што потом умногом олакшаваа сетву мудром пољоделнику. У покушају да своје растрошне, књижевне навике искупим и оправдам – замишљам баш један такав сценарио у коме ће хорда мојих књижевних лешника – жваканих, начетих, оглоданих али и  те већине која је недодирнута – бити благо које ће неко непознат поново открити и учинити, у делу, себи корисним. 

 

То се коло тако наставља, ево већ, вековима, и утешно је бити делом тог беочуга.