Вече на Видиковцу - 22.07.2017. г.

Зар нису већ, исте ове звезде, с једнаком равнодушноћу,

Сличним, безбројним подвизима сведочиле?

Дечак – тек једва свестан, новопробуђеног замаха свог тела,

Проглашава победу над другим дечацима, слатком муком извојевану:

 – по-по-По-Бе-Да! По-по-по-Бе-да!

И још му десет таквих гласова одобрава и радује се,

 а десет му гласова режи и негодује.

Девојчица, и сама тек затечена првoм тајном својих замаха,

још неоткривена дозива  из мрака,  и ословљава га прекорно презименом.

Сада, она обзнањује, пуноправна и с истином која је већ свима очигледна,

 да је варао и да се не важи...

 И игра се, у жагору, наставља непрекинута...

Смејем се, непозван и непосвећен у најновија правила вечне игре у којој сам

у друга лета и сам суделовао. Лето је сада њихово, и они га гоне и истерују

до дубоко у ноћ, још срећни и још непомућени

идејом да би се оно икада могло навршити...

За све то време, негде на ивици ноћи, Лето се окреће

вођено брујем непрекинутим хиљада цврчака,

и све је тим роморењем прекривено.

Свет је ишетао у предграђе са залудном надом да се надише ведрине ноћи,
и нађе у њој предах.

Спарина је тешка, мада у даљини већ навелико сева...

Млади парови, горди на покрете својих тела, шетају тек рођену своју децу,

и даље изненађени и задивљени том новом тајном, крадомице дозваном.

Старији пар све то гледа са клупе, са смешком,

давно су већ у све те тајне упућени,

и мада је ноћ лепљива нераздвојни су, једно на друго наслоњени,

Она му нешто шапуће па се смеју и одмахују,

свему томе увелико вешти...

Још даље, старац и старица, гегају се руку под руку,

отворених уста, ко две рибе прадревне из ко зна које дубине

 на ову спарину избачене.

И они, још,  сведоче Лету и свему ономе што се дешава у ноћи,

мада међу њима, слућена је, тек још једна тајна тела.

Мој је, у Ноћи, удео скроман.

Гледам спрам равнодушних звезда од којих су ми

Сада ближи ови припеком морени кровови,

Око којих се сав овај живот одвија.

Тамни су под Небом, и ноћас, када игра на кратко застане,

Тек за један предах, чуваће под собом сва та уснула тела да опет

сугра трче и радују се, пустим животом опијена,

Несвесна свих тајни у које се посвећују.

Спаваће се, а само ће вечни бруј цврчака држати Лето на окупу,

Вечном ходу подређен и управљен највећој од свих тајни

Коју тела само наслућују и губе сваки њен привид чим га докуче.

23.07.2017. г.