Нордијска прелест

 

Пао сам у потрошачку прелест! Чест и обесхрабрујући грех у нашем сувереном тржишном поретку. Наиме, успео сам да постанем жртвом глобалног, интернетског пресипања шупљег у празно, које сналажљивим појединцима омогућава лаку зараду на лаковерним будалама и на онима који доведу себе у слепи угао - (желим да верујем да припадам овој другој категорији) – купио сам пет пари нордијских, вунених чарапа, са Инстаграм странице која, фино компонујући потребу радног човека и грађанина за предахом у лепом и јевтином, вреба неопрезне сањаре нудећи им широке северне видике и перспективе Хипербореје у којој су душе спокојне а ноге утопљене финим, шареним чарапама које делују толико примамљиво и аутентично (ма шта то у овом случају значило) као да су их око огњишта финске избе, плеле слепе карелијске бабе…

 

Ако се ово увеже са чињеницом да су чарапе рекламиране са баснословним попустом од 50%, те тиме да сам куповину обавио у предаху између два пословна лудила, у уторак (који је често гори од понедељка) – онда се подвигом мора сматрати то што нисам искористио додатни попуст па купио 15 пари по цени 10. Потрошачки опрез, тешком муком усвојен од мудрих жена моје породице, ипак је превладао те сам, за пробу, купио само један лот од пет пари… Наравно, уз идеју да увек можемо купити још, још, још – само ако се испорука покаже задовољавајућом… Задовољивши тиме, глад и сујету ловца на багателу, вратио сам се послу, одмах заборавивши овај потрошачки предах.  

 

У зао час – а како то већ обично бива, те вечери, пре но ћу заспати – ошине ме мисао о сјајној куповини коју сам тог дана обавио и о томе како би требала ускоро да стигне, и о томе како је лепо и шарено, те како је у питању вуна, те величина која је сасвим пригодна за моје ноге… те како само сигурно преплатио и да се исте могу наћи на АлиЕскпресу за део цене… У том тренутку, сан је постао најспореднија ствар на свету, те сам се дао у потрагу стазама и богазама интернета да бих, наравно, потврдио оно шта је морало бити очигледно већ на првом кораку. Реч је о пракси која постоји док је света и века, и која се састоји у томе да се купи што јефтиније и прода што скупље. Наравно, данас је, посредством интернета ова вештина продавања муда за бубреге, глобализована и може се обављати из топлине собе. Дакле неко је негде (ко и где не зна се, јер се не може утврдити ко иза нордијски звучеће фирме стоји) организовао посредништво између магацина у Шангају, који чарапе продаје по скоро па фабричким ценама, и мене, који сам, загледан у савршено укројен излог на Инстаграму, одлучио да те чарапе платим барем 5 пута скупље од шангајске малопродајне цене. Производ, овде, нису ни биле чарапе, и то би морало да буде јасно. Овде је производ прича која одговара мојој жељи и потреби за бегом у инстаграмичну верзију Хипербореје у коју је улаз дозвољен само онима са шареним паром чарапа које вире из зимских ципела… Проблем није, толико, у томе што сам насамарен, већ заправо у томе што сам то прерано схватио, а без да сам имао прилику да лупим петом о пету и изјавим: There’s no place like home… Наравојученије: Треба се држати вуне из Сирогојна!