Обрасмо ли бостан?

Гладне авети маленим окицама пуним жудњем гледају дебеле и зреле лубенице на приколици.

Два мала бедна створења, мршава и јадна, стоје и међу стотинама ситих и веселих што пролазе, виде само ту гомилу бостана. О како би их само слатко појели, само да имају новца. Гомиле ситих пролазе. Прошао сам и ја. Били су ми гадни, и био сам гадан самоме себи. Да ме није срамота година и да би то шта могло плакао бих. Да сузе помажу, она мора проливених суза, којима је овај свет окупан и окађен, до сада би већ створила рај на земљи. Нема ништа од суза.

Две мале авети, можда још стоје тамо покрај бостана, и гледају га маленим жудним окицама, пуним чежње. Мрзе ли мале окице. Не знам, мада имале би пуно право.

Сигуран сам да мале бледе авети негде тамо још стоје покрај неких колица са бостаном, заувек ће тамо стајати. Одвратно је да данас, данас од свих данашњица људског рода, још постоје уклета деца друштва, чеда Беде и Незнања, кога ми тако жудно заливамо, и да стоје гладни крај свег нашег бостана. И данас постоје деца која се хране отпацима задриглих и ситих.

Ово сазнање и са(моса)жаљење на правда наш злочин, оно је само почетак спознаје сопствене беде и сопствене кривице. Ја Вас молим да не чините ону страшну грешку коју сам ја починио, и да када на свом путу наиђете на које гладно дете крај бостана, да му причините мало радости и да му тај бостан и купите. Ја ћу се заувек кајати што то нисам учинио. Надам се само шанси за искупљење.Проклета нек је земља у којој дете мора молити за парче лубенице