Metropola

Пре неког времена на некој београдској телевизији био је ,по ко зна који пут, репризиран филм "Повратак отписаних". Наравно да сам га одгледао, јер као и већина мојих вршњака, одрастао сам на Прлету, Тихом и Паји. Београдска деца су се пре нас играла каубоја и индијанаца. У моје време, тј. почетком 90-их вестерни нису били толико популарни и ми их нисмо пуно марили.У то време су интезивно приказивали партизанске филмове, ваљда да подсете народ да је већ безброј пута учествовао у ничим изазваној и неравноправној борби у којој је, наравно, и истрајао. Упијали смо сваку сцену из "Неретве", "Сутјеске" итд. Али највише смо волели Отписане. Ваљда зато што се борба није водила по којекаквим вукојебинама већ по Београду. С тим смо ваљда могли да се идентификујемо те смо се играли Немаца и Отписаних. Мени је ,тада, Немаца било жао зато што су увек извлачили дебљи крај и зато што су спрам партизана деловали као undermenchen.Сећам се да је једна моја другарица извела закључак како су Немци нарочито глуп сој људи, јер их партизани сваки пут, на исти начин дочекају у заседи и све до једног пококају. Наравно временом сам научио праву истину о Немцим а богами и о партизанима. Од свих Немаца, још тада, најмрскији ми је био Кригер. И то не само због чињнице да је есесовац и самим тим генерално лош човек, већ и због тога што у једној сцени омаловажава Београд. То је она сцена када чекају јунаке београдског отпора негде на улазу у град, и шеф полиције му скреће пажњу на то да мајор Гашапар не може тек тако да коље људе по Београду јер ипак је то Метропола, на шта му Кригер одговара: "Ма хај`те молим вас, каква Метропола", е ту сам га замрзео за цео живот. И, дакле, опет сам, по ко зна који пут, чуо антијунака познате серије како негира мом граду статус метрополе.
Београд итекако јесте метропола иако ја ту реч не волим. То је помало излизан, отрцан, клишеизиран израз за велик град. Некако када чујем реч метропола, намрштим се, углавном изговарање те речи повезујем са људима који су се у велики град доселили из мањег града или већег села. И сада су срећни и поносни. Чињеница да живе у метрополи испуњава их и чини узвишеним, нарочито пред рођацима из унутрашњности, који немају ту срећу да живе у метрополи, и коју разрогачених очију слушају извештај ових првих о предностима и благодетима метрополе. Ипак, Београд, и поред излизаности горенаведеног термина и скепсе госн Кригера, јесте метропола , макар утолико што Београд има изграђено само пола метроа.
Али озбиљно уколико отворите "Речник страних речи и израза" Клајн и Шипка, схватићете да Београд испуњава све неопходне услове да му се та титула прикачи. Београд заиста јесте центар културног и духовног живота према коме гравитира читава Србија, а у последње време, Богу хвала, и читава Југоисточна Европа а.к.а. Балкан. Тако да Београд поново, након кратког предаха, преузима улогу примадоне у балканским културним, политичким, књиженим, музичким и другим дешавањима што се завршавају на -им. У ратним дешавањима, коначно, нема више значајну улогу.
Мислим да је једна од одлика метрополе и у томе што успева да у себе интегрише људе из најудаљених и најразличитијих крајева, људе са најразличитијим културним пореклом. Најбољи пример за то је Њујорк. Тамо свако ко прихвати њујоршки стил живота постаје њујорчанин. Београду мало фали тог интегришућег аспекта. У Београду се људи и даље деле на рођене београђане и на дођоше. Између једних и других постоји неки стални, тињајући, латентни сукоб који, иако не избија често на површину, итекако постоји. Први другима замерају што су се "довукли од којекуда" и собом донели своје руранле обичаје којих се не одричу, а други првима замерају то што им ови оспоравају чланство у екслузивном клубу званом Београд. Сукоб и даље траје и трајаће у догледно време, без изгледа да се оконча мирним путем. Тај сукоб се већ вековима уназад решава једино принудном асимилацијом.Та јњ асимилација (и поред инкриминисања асимиловања у Кривичном законику републике Србије) и даље у пракси, и примењује се са великим успехом. Наиме деца дођоша, и сама, обзиром да бивају рођена у Београду, постају београђани а самим тим и опонетни новим дођошима. Те се сукоб наставља, само сада са новим актерима. Београду се не ваља опирати, он побеђује на свим фронтовима. И једино је он у стању да од обичног грађанина ове земље створи београђанина што је, признаћете, ипак класа за себе. Једина је мана тог процеса, то што је спор, што су за њега потребне деценије и векови. Али Београду се очито не жури, он мирно и истрајно крцка своје векове и од својих становника ствара људе по својој мери и своме укусу. Њему је лако Он бар има времена.