Једна "као" песма

                                                                                    

Звуци мог дома у ноћи

Зујање фрижидера који чува

свежим сва искушења за моје тело.

Пружа храну, пружа пиће,

пружа одржање у животу и 

ритмичним куцкањем држи рачун,

Времена.  Наизглед миран, наједном се 

стресе се од тишине ноћи и удахне дубоко пуним

дахом свог фреонског живота. 

Звук степеница које крцкају и шкрипе

под тежином мојих корака. Горе, доле. Доле, горе...

И тако по читаву ноћ. 

Гргољење електричног бокала који је као 

неко врело живота са кога се прикупљају напици

који окрепљују уморне путнике ноћи. 

Кафа или чај?

Кашаљ комшије са друге стране зида руши

самотност ноћи и буди страх од властитог бучног

постојања.

Шкрипа столице под мојом гузицом, док се

на њој мешкољим.

Цврчање дувана што непредвидиво сагорева у мојој лули. 

Па онда сви они звуци ноћи што улазе

кроз отворен прозор. И та армија цврчака што

пева своју вечну песму о лепоти лета, љубави и 

нестрпљивости размножавања.

И тај промукли, зачађали баритон

 ауспуха који пева песму града док нека

усамљена кола иду мојом улицом.

Глас клинаца који су се негде напили и

сад се дозивају кроз ноћ (са намерама поменутих цврчака).

Лавеж паса луталица, упоран и бесмислен и непоходан.

Они чувају град од уљеза. Зар то баш никоме није пало 

на памет?

И коначно звук кревета који се угиба под тежином мог тела,

Соната федера и шуштање чаршава кад, најзад, уморан легнем

пред зору. 

И онда опет, без краја, хиљаде необјашњивих кликатвих звукова

мога дома који долазе из таме, и шуштава, бучна тишина

која ме окружује пре но утонем у сан. 

24. VII 2012.