Једно размишљање, кратко, непотребно и самоповлађујуће

Писање блога је једна од оних узалудних и бесмислених делатности. Када човек мало боље размисли о свему, нарочито након што схвати да тај исти блог чита јако мали број људи (и то углавном натераних и неколико пута обавештаваних од стране аутора о постојању истог), дође му да све батали и списе своје спали, илити delete-ује, што му дође на исто. Делујем самом себи као неко ко прича сам са собом, и то наглас, надајући се да ће неко у пролазу чути бујицу мудрости што се слива из искуства и памети самозваног он-лајн генија, који, као и сваки иоле писмен човек (млад уз то), сматра да поседује све знање овога света и одговоре на сва питања која тај исти свет тиште. Да сам икада био у Лондону могао бих упоредити блог са кутијама оних лудака који на њима стоје у Хајд парку и узвикују своје идеје и политичка сновиђења оним залудним малобројницима, туристима или себи сличним лудацима. Нажалост ја у Лондону нисам био и нећу се, дакле, усудити да износим таква и слична поређења.
Како приволети људе да упијају сваку моју, изговорену, пардон, написану реч, за мене као изузетно стидљивог створа остаје и даље мистерија. Можда и ја једног дана пукнем и наоружан неким убојитим средством, свакако оригиналнијим од бомби, упаднем у Председништво или неку једнако значајну институцију и запретим да ћу се разнети (или већ томе слично) уколико мој блог не буде значајније посећен у наступајућем периоду. Верујем да бих био усрдно замољен да бомбе активирам и решим себе и несретни аудиторијум беде.