Душа из ветрењача

Дошао сам до закључка, а мени је као некоме ко размишља такво што дозвољено, да је Београд помало изгубио нешто од својих чари. Сви ми увек говоримо како Београд има душу, и како је то његов главни адут. Та је његова душа доспела и у ону песму коју пева Лола Новаковић -Мој Београд душу има...
Мало сам се замислио над тим. Где је данас та чувена београдска душа? Да ли је то тек нешто што смо измислили како би наш намучени и безброј пута , од стране разноразних скотова, разараниград учинили допадљивијим. Да ли је та душа само изговор?
Ако размишљамо чисто туристички, и то мегаломанско туристички, Београд и нема бог зна шта да понуди. Споља гледано, он је само један осредњи средње-европски град, са нешто модерне и нешто мало више старије архитектуре. Неколико споменика, који неком туристи и неће значити бог зна шта. Једина монуметалнија и оригиналнија грађевина је Храм, а опет не знам колико су људи заиста заинтересовани за разгледање цркава, и то нарочито ганц нових.
Богу хвала те је тај храм пројектован пре скоро једног века, не смем ни да замислим на шта би личио да се подухвата прихватио неки од новоконпонованих, инстант неимара. Вероватно да би негде на првој галерији успео да умува и неки shoping mall а под криптом подземну гаражу приде, на муфте наравно, и уз екцесивну употребу пластике, алумијума и двослојног стакла. На радост градских власти које би биле одушевљене чињеницом да у центру града ниче такво једно модерно здање, још са гаражом.
Но да се вратим души или духу, то је, јелте, главна тема овог текста.
Дакле Београд који је у својој историји био 72 пута сравњен са земљом, а све љубазношћу и предусретљивошћу разне господе у пролазу, нема очувана средњевековна здања, мостове итд. који би просечном туристи лепо изгледали у албуму са путовња. Е али зато наш град има душу. Онај нарочити шмек који се добија када помешате све састојке, али у правој размери. Узмете мало од Оријента мало од Европе, помешате са љубазношћу и отвореношћу људи који живе овде, зачините то са преко хиљаду кафана, бирцуза, таверни, ресторана, крчми, кафеа, кафића, механа, биртија... Додате мало Балканског примитивизма, мало (врло мало) западњачке софистицираности, мало метрополске свестраности, мало од мемле неке забачене касабе, поставите то на сред среде средње Европе, на две безобразно велике реке које се, о Божије ли промисли, баш овде спајају и voila, ето вама града каквог нигде нема. Чак и мане које има, претвара у предности, јер Београд нема потребу да буде саврешен.
Е сад долазимо до проблема, у последње време, у ово огавно време турбо фолка, нека се помпезна сељачина(читај сељачине, јер да се не лажемо, има их онолико) сетила да би београду био неопходан естетски захват. Како нажалост у овом периоду постсоцијалистичке трансформације нашег пропалог самоуправног друштва, та врста људи има новац, а самим тим и моћ да буде судија и мера лепоте и квалитета, Београд пред нашим очима постаје новоконпоновано, маломокролужанско, архитектонско чудовиште, са све - гипсани лавићи пред капију. Београду се на мој, надам се и ваш, ужас уграђују силиконске сисе, фарбају га у изразито плаву боју, и утежу га у Ђовани Версаћи. Они од Београда стварају своју скоројевићку слику квалитета. На све стране отварају се помодни ресторани, кафеи, клубови, тржни центри... списак нема краја. Када се то дешава на Новом Београду, то још није толика трагедија. Нови Београд је по својој идеји модеран, и тамо има толико слободног простора кога ваља попунити, да је то тамо скоро и пожељно. Али када у сред центра, међу старим кућама, господским или сиротињским, осване неко ругло од зраде (чињеницу да су те зграде углавном бесправно подигнуте нећу ни помињати), дође вам да повраћате или заплачете. Није реткост ни то да власници старих кућа, нажалост помало руинираних, исте са све плацем, продају за велике новце или у замену за станове, турбо неимарима, који те дивне старе куће руше и зидају монолитна здања у врло живописним бојама и крајње слободним стиловима. Када би нешто такво освануло у центру Париза, Беча, Амстердама, верујем да би се згрожено грађанство спонтано окупило и још спонтаније спалило горе поменут објекат, и то са све инвеститором и скотом који му је допустио да загађује вољени им град.
Мало претерујем, али то је ваљда зато што се овде борим(пре вичем и псујем) са ветрењачама. Поента је у томе да стари Београд, Београд кафаница, боема, драгих људи, дућана, бакалница, лепих одмерених зграда, дрворедних улица - Онај Београд са оном неухватљивом душом коју волимо и од које живимо, нестаје. А замењује га јефтина визија модернизације(без модерности), материјализма, неукуса, турбо фолка, потрошачког друштва, себичности, лажне лепоте. Назови модерне визије ужаса коју они сматрају квалитетном. Они желе да Београд буде екстра, да буде фул. Они трују и убијају душу овог града. Ја овим путем позивам све београдске Дон Кихоте, да оседлају своје Росинанте, и да распале камџијом (или бар језиком) по тим новим и грозним ветрењачама. Спалимо Потемкинова села са све Потемкиновим сељацима и сељанкама у њима. Толико дугујемо нашем граду