петак, 28. јун 2013.

Летаргија


У последњих месец дана актуелни су протести у Турској, а у протеклој
недељи и протести у Бразилу. Јавност  у Србији је са симпатијама посматрала енергију коју у тим протестима показују грађани Истанбула, Анкаре, Сао Паола и Рио де Жанеира. Пркос тих људи нас је подсетио како се и овде некада пркосило сузавцу, воденим топовима и свој глувој сили власти оличеној у безличности полицијских кордона. Након оне невероватне блокаде Парламента у Сарајеву као да се појавио и трачак зависти – кад ће код нас овако? Једно питање се у Србији свуда може чути а то је – шта би то код нас могло изазвати сличне реакције? Када ће и овде људима већ једном докурчити?

Сваки обичан грађанин би вероватно у тренутку могао да се сети бар неколико ствари због којих је незадовољан и које, свака за себе, заслужују неку врсту протеста или бунта. Међутим од тих протеста у Србији, ма колико они били прижељкивани и најављивани, неће бити ништа. У Србији влада општа незаинтересованост која готово да нема преседана. Апатија је наша колективна дијагноза, безвољност је наша свакодневница. Мада се и за овом Владом вуче бројаница афера и озбиљних пропуста и мада се живи све горе, никоме не пада на памет да било шта предузме. Ова летаргија закувавала се годинама а на површину је избила тек уочи последњих општих избора на којима су тзв. бели листићи били једна од главних атракција. Они су пупољак те апатије и тог безнађа. Занимљиво је то што се ова појава ограничава на онај део јавног мњења који се често назива „Другом Србијом“ .  Реч је специфичном стању свести грађанина који припада тој (ма колико неухватљивој) групацији. То стање свести  је такво да он нити шта очекује, нити се чему нада, нити шта предузима. Он живи од данас до сутра и већ је одавно дигао руке.  За Србију, резонује он, нема наде и само се чека да она већ једном и сконча. Тај грађанин  живи у успављујућем,  удобном, тихом неслагању са земљом у којој живи и налази неку нарочиту драж у чињеници да то све у неком тренутку треба да пукне. Његов је једини смисао да неуморно истиче своје опште неслагање са свиме што га окружује. Његова политичка свест почиње и завршава се на одмахивању руком.  Крај је близу и када крај коначно дође, тај ће грађанин имати то задовољство да свима обзнани како је од почетка био у праву. Животари се у жабокречини  у којој су се сви изневерени идеали 5. октобра усмредели и убуђали. Ту жабокречину ништа није у стању да покрене а она гута чак и онај штап који би да је промеша и заталаса. Нисам сигуран како би се Зоран Ђинђић који нам је у аманет оставио ону поуку о гутању жаба поставио према овој жабокречини. 

У читавој овој причи нарочито је занимљиво то како се Влада огледа у тој устајалој води тј. Како то апатично јавно мњење прима и доживљава рад Владе. Стање је такво да су неки од најсуманутијих потеза власти,  заправо били пун погодак у односу на овакво јавно мњење – након мало гунђања и нешто мало пригодне поспрдице по друштвеним мрежама, све се изненађујуће брзо заборављало. Афлатоксини су зазујали над том нашом баром и читавих недељу дана је то била главна тема. Након тога је све умукло и афлатоксине више нико не помиње а млеко се једнако пије као и раније. Одговор ресорног министарства на ову кризу у земљи сељака на брдовитом Балкану био је соломонски једноставан колико и имбецилан – правилник о дозвољеним границама овог отрова у млеку је усклађен са постојећим стањем ствари и млеко је декретом постало здраво. Јавно мњење је, мада власти ништа не верује и мада зна да је млеко отровно, ово решење на крају ипак покусало и сада је млеко у Србији у стању мачке господина Schrödingera – у исто време је и исправно и неисправно. За то време грађани уз свесрдну подршку народних уметника и народних блогера млеко пију мада су убеђени да је оно отровно.  Понашају се у складу са животном филозофијом коју су скоро усвојили – млеко пију, мада је отровно, као што у овој земљи живе, мада знају да она пропада и да мора пропасти. Други пример огледања власти у жабокречини је скандал око мале матуре. Мала матура је компромитована захваљујући грудњаку неименоване раднице из штампарије ЈП Службени Гласник али је и овде ресорни министар применио исти онај имбецилно-соломонски рецепт - матура је једноставно укинута. А чим нема матуре, нема ни проблема. И на ово је јавност одреаговала са тупом равнодушношћу (која већ почиње да плаши). Министар се позива да да оставку, мада сви знају да оставку дати неће. Матура је пропала али ће матуранти ипак уписивати школе. Психологија белог листића овим је доведена до свог логичног исхода - ништа што се у овој држави догоди није више наша одговорност, ми смо се наше одговорност одрекли уз помоћ белог листића. Кола иду ионако низбрдо па зашто онда узалуд подметати и кршити леђа? Пробудите нас кад све коначно буде готово како бисмо вам указали на то да смо од почетка били у праву и да смо на овакав исход мудро указивали.
„Друга Србија“ која је себе сматрала авангардом овог друштва, сада  је скупина безнадежних и поспаних људи. У својој јаловости, сасвим иронично,  више наликује Војиславу Коштуници и његовој страници него Зорану Ђинђићу. Овог другог се сети само у месецу марту када је пригодно уздисати и оплакивати 6. октобар. Јасно је само да ће, уколико се нешто битно не догоди, овај део јавног мњења себе свести на скупину политичких ушкопљеника који, ма колико се упињали, никако неће доживети оргазам. Разочарење и депресија често доводе до импотенције.

Нажалост оваква  је средина плодно тле за цинизам и злурадост. Чак ни оне ствари које је власт добро урадила и које јој у сваком нормалном друштву чак и најљући противници   чисте савести могу и морају урачунати као плус, овде се ниподаштавају. Сви се слажу да се против корупције ваља борити али исмевају хапшење Мирослава Мишковића и процес који против њега тек треба да се води.  Сви би хтели у Европу али умањују значај "зеленог светла" и „датума“  (који смо на крају и добили). Сви су против власти али су једнако и против целокупне опозиције. У складу са тим свако ко не дели став о нашој неминовној пропасти одмах је сумњив. Госпођа Весна Пешић је у једном тренутку  била мора која је опседала чисту доколичарску савест „Друге Србије“ . Она се, ето, дрзнула да у нечему подржи  и похвали Александра Вучића и Ивицу Дачића и самим тим је аутоматски била вредна презира. И Весна Пешић припада „Другој Србији“ о којој ја пишем утолико што је од Србије и она дигла руке,  јер она се из политике повукла. Међутим, од остатка „Друге Србије“ се разликује по томе што је имала поштења да, након што је сама одустала од тражења решења, укаже на оне који, по њеном мишљењу, та решења можда имају.

У току јучерашњег дана добио сам позвив да учествујем на скупу под називом „Општенародни револт“ . Револт о коме је реч вероватно неће бити општенародни али судећи по опису тог догађаја (онако како је дат на Фејсбуку) он заиста јесте општи и разнородан. У питању је позив на револтираност свиме и свачим – од мрског Бус-Плуса, прохибиције у београдској чаршији, Бачевића канала, преко насиља над женама и  дискриминације над ЛГБТ особама и мањинама, па све до афлатоксина и мале матуре. То је такође и револт против, листом свих политичара и партија које чине Владу и против обе највеће партије опозиције и оба њихова вођа – мрског Чеда и све мрскијег Ђиласа. Ово је догађај по мери људи о којима сам у овом тексту говорио. Они сада мирне душе могу стати на Трг Републике и узвикнути: „Ми смо против свега и свакога а нисмо ни за кога и ни за шта!“ . Светилсав Басара је у „Фами о бициклистима“ изложио један одличан пројекат. Наиме, Мала браћа еванђеоских бициклиста ружиног крста су планирала да изграде душевну болницу капацитета двадесет милиона душа што је у то време одговарала броју становника Југославије. Данас нам је потребнији један пројекат који је капиталнији од Бачевића канала.  Под хитно нам је потребно једно свенародно одељење геријатрије на које би могло удобно да се смести наше, пре времена пензионисано и банкротирано, јавно мњење.  

Проблеми са којима се суочавамо су јасни као дан а решења за неке од тих проблема, су још и јаснија међутим ни један се неће решити све док се жапци не потерају из жабокречине и док не почну сви у глас и одлучно да крекећу.

1 коментар:

LionHeart је рекао...

У чему је проблем? Бунио би се Пера (тако ћемо назвати просечног српског лелемуда) али он је свестан да се власт мења по систему "Сјаши Курта да узјаше Мурта" и да нема бољу опцију. Има само другу опцију која није ни боља ни гора и зашто би онда њега то занимало. Пораст и смањење благостања везано за изборе осећаће и онако само они који су инволвирани у деловање политичких странака, а некада је чак и Пери то испод части.
Пера , дакле нема избор између суштински различитих идеологија, програма, па чак ни између различитих људи. Ја се надам да кроз дебелу копрену СПСових кадрова видим, не експертску владу, јер, ма колико нам требала, однела би велике жртве, али можда једну малу малецну назнаку да би сутра ову државу могли водити људи који знају свој посао, и који су у довољној мери поштени да дају више него што узимају.
Апатија се лечи различитошћу. Онда када Пера буде јасно могао да разазна нове људе, људе који неће биди Титова и Јованкина одојчад, већ људи шибани ветровима капитализма, очврслих у сушама рецесија, онда ће и Пера да се тргне из летаргије.