Слободан Јовановић

Ускоро се навршава педесет година од смрти великог Слободана Јовановића. Он је оно мало чудо које се дешава једном у сто година. Чињеница да се то чудо догодило нама охрабрује и испуњава поносом. Не без разлога, Слободан Јовановић, правник , професор уставног права, социолог, књижевни критичар и историчар без премца, оставио је трага у нашој правној и историјској науци као мало ко. Управо је та ширина коју његово дело захвата задивљујућа. Свако ко претендује на титулу интелектуалца у Срба, а да није прочитао штагод његово или не дај Боже није чуо за њега, у најмању је руку неозбиљан, да не кажемо и шта горе. Бриљанти текстови, расправе, хронике хладнокрвног, дистанцираног резоновања, сурове логике, надмоћног достојанства са тек понегде малом дозом пригодне ироније, већ скоро читав век представљају основу за изучавање политичке и правне историје Србије и Балкана у XIX веку.

Нажалост, осим часних изузетака, о њему људи слабо знају. Знања о њему, уколико се о њему уопште и зна почињу и завршавају се на томе да је проглашен издајником, рехабилитован и да је предавао на правном факулету пре рата, одаје се почаст његовом раду за кога се чуло да је, ваљда добар, и то је све. Слбодан Јовановић је један од од "познатих анонимуса", не тако ретких у нас - чули смо за њега, и за то да је значајан али како и зашто не знамо.

Нешто слично почиње да се дешава и са, рецимо, Андрићем, нема породице која не поседује комплет његових сабраних дела, међутим њихова се употреба ограничава на то да пуне празнине на полицама и да скупљају племениту прашину.

Наравно то их не спречава да буду пуни хвале за његово дело. Своја страховања о томе Андрић износи у "Знаковима поред пута".

Нешто слично ће се, бојим се, догодити и са Слободаном Јовановићем. Tо и није проблем када је у питању шира публика, проблем је у томе што је он "познати анонимус" већини интелектуалца, правника.

Дакле не претендујем да Слободана Јовановића угурам у сваки дом, по сваку цену.

Далеко од тога. Његово је дело намењено првенствено правницима,

историчарима и социлозима или комбинацији та три и то су сорте људи које се углавном упуштају у ишчитавање његовог обимног опуса, и прави је грех када вас, они, на помен његовог имена тупо гледају и трепћу. Чули су али нису баш сасвим сигурни...

Србија је пуна непознатих великана, такозваних "Заборављених умова Србије", сама чињеница да постоји потреба за истоименом ТВ емисијом је поражавајућа.

Неупућени на спомен речи правни писац, одмах, вероватно, по инерцији помишљају на најгоре. Да су његове књиге досадно, тмурно, и монотоно штиво занимљиво само најекстремнијима од поклоника правне науке. Морам рећи да је он далеко од тога, његов је језик такав да га и потпуни лаици могу разумети и у њему уживати, теме о којим пише отворене су за све и сви их могу пратити, иако опет, оне јесу намењене првенствено правницима. Радомир Лукић једном је рекао како - њега можете читати из чистог задовољства, чак и да вас тема о којој пише уопште и не занима. Слободан Јовановић је јасан и разумљив, приступачан, а да због тога не губи на квалитету језика. Јасноћа и чистоћа, су оно што га чини добрим писцем. Није случајно што је он, оно што се данас назива, оснивачем београдског стила у писању.

Можда и нема човека ко је више учинио за нашу културу, науку и за духовно оплемењивање српског народа, уопште. Надам се да ми се неће замерити на овој малој пристрасности. То је човек који се заиста може ставити раме уз раме са Доситејeм и Вуком, сваки је од њих у своје време био најблиставији ум српскога народа. У последње време на Србију се спустила тешка тама. Мислим да ово није претеривање са моје стране, а ако и јесте надам се да ће ми бити опроштено.

Критиковао је оно што је лоше, али не на онај ружан, дневно политички начин, он се никада није спуштао на ниво прљавог политикантсва. Напротив.

Политиком се није бавио, иако јој је, може се рећи, посветио читав живот. Није било већег познаваоца политичке ситуације у Србији и то током читаве њене модерне историје. То је човек који је могао да предосети и да предвиди, да анализира и повеже догађаје и да зна где им је почетак и где ће им бити крај. У политику је ушао тек онда када је његова земља била у ужасној опасности и када је осећај дужности превагнуо над разумом. За то је награђен протеривањем и одбацивањем.

Српски народ има непогрешив таленат да своје најпаметније главе одваја од остатка тела пре времена или да их примора да почину у егзилу. Заиста списак отераних и понижених интелекуталаца који су помрли на страни или су понижавани и шиканирани код куће, је исувише дугачак за овај кратак текст. Тај је списак, додуше скоро једнак списку интелектуалаца у Србији, али то је већ нека друга тема.

Када коначно умру од наше бриге онда их се сетимо и дижемо им споменике, крстимо по њима улице, здања... И плачемо за њима, вајкамо се како не знамо да ценимо паметне људе, хвалимо њихове квалитете и дела, обично и политичари који углавном и не знају о чему се ту ради и колика је стварна величин и вредност човека коме се диже споменик али не мари то им не смета да држе лицемерне говоре пуне пожртвовања и жала за духовност српског народа и да део те величине ућаре у политички рејтинг себе и своје странке - брига за културу увек доноси који глас више. А и након свега тога опет се мало зна о човеку кога смо оплакивали.

Додуше Слободан је у своје време, што ће рећи до рата, био итекакао поштован. За његов 70. рођендан „Политка“ је на две стране писала о „Великом јубилеју нашег великог научника“, тај тескт можете погледати у електронској архиви политике на интернет страници „Народне библиотеке Србије“ у броју од 4. децембра. 1939. Године, тескт су потписали

Ђорђе Тасић, Исидора Секулић и Владимир Ћоровић, који говоре о његовом раду

из области права, књижевности и историје. На дну овог текста је рођенданска честитка листа "Политика" штампана у оквиру горепоменутог чланка.

Скоро сам читао о иницијативи да се Слободан Јовановић сахрани у Србији. Иако схватам да таква потреба постоји и да је то најмање што се може учинити за Слободана Јовановића о кога смо се толико огрешили, ја сам против тога.Зашто? Управо зато што је то најмање што можемо учинити а дужни смо му толико тога. Део дуга је одужен, али чини ми се да је то само онај његов формални део. Укинута је пресуда, штампане су књиге... чини ми се да то није довољно да се спере љага са његовог имена. Најпре је потребно да усвојимо мало оног духа који је тај човек читавога свог живота проповедао и у своја дела утакао. Разум, смиреност, знање, уважавање. Па на крају крајева оне велике ствари чији је весник и по самом свом имену, Слободе.

Само преносом његовог тела у Београд не би постигли ништа осим тога што би јавност ставила тачку на то питање сматрајући да је ствар тиме готова. То би ce претворило у бедну и лицемерну процесију најгорих псеудо-познавалаца његовог дела који би га искрено ожалили

и заплакали се након ужасног, самопрокламујућег говора неког пригодног

политичара а потом би срећни отишли кућама. Срећни што је правда задовољена. Е па врага! Слободану Јовановићу не требају гранитне пирамиде и маузолеји, он је себи за живота подигао највећи споменик, његов споменик је његово дело, и кроз њега ће он живети док је оних који говоре српским језиком. Тај споменик је дакле ту а уколико желите да га походите нико вам не брани, од тога ништа лакше. Прва библотека или књижара (препоручујем антикваријате тамо су књиге неупоредиво јефтиније) и одаћете највећу пошту сенима овог горостаса. То је ходочашће које сваки учен Србин мора предузети једном у свом животу.

Наравно у случају да његови остаци буду пренети у Београд, свакако да ћу се потрудити да присуствујем тој церемонији из поштовања према том великом човеку, без обзира на шта ће то личити и који ће све пригодници сузе тамо проливати.

Ипак Слободан Јовановић поред све своје величине, и свих скорашњих напора да се на њега скрене пажња јавности остаје углавном непознат, осим релативно малом броју људи. Можда је НБС погрешила што му је доделила новачаницу од 5000 динара. То свакако јесте част која је у размери са његовом величином, али просечан грађанин Србије ретко када има прилику да ту новчаницу види, а када је и види нема времена да се информише о чикци са брадицом са слике и о околностима које су довеле до тога да се на новчаници и нађе, јер брзо ће ту исту новчаницу употребити а на кусуру ће видети мање више познате ликове. Зато можда не би било лоше да се рецимо Тесла и Слободан замене.

О Тесли знамо доста, о Слободану готово ништа. Не верујем да би Тесла имао шта против. Последњих десетак година он се, бојим се, и навикао на високе, милионске, апоене, за њега стотка није неки нарочит изазов.

Дакле осврнимо се мало око себе, око нас и даље нестају и умиру Дучићи, Слободани, Павићи, Ђуре Јакшићи, Андрићи, Црњански, Селимовићи.... и сви они други који су читавога живота радили на ползу своме роду (како би то можда Доситеј срочио) а за то били од истог тог рода награђени презиром а они најбаксузнији и метком.
Да ли овако мали народ може себи да приушти тако бахато понашање са таквим умовима? Верујем да последице тога већ осећамо....

.