среда, 05. новембар 2014.

Tod und Verklärung у ћевабџиници



Задовољство изазвано мешањем укуса једно је од најранијих „чудноватих“ ствари које сам усвојио и прихватио као чињеницу живота. Слано, праћено слатким, праћено сланим. Слагање укуса. Сваки укус не стоји сам за себе већ појачава и истиче претходни а потом, магично, чисти чула и припрема празан лист за укус који ће уследити. Ово сам открио веома рано, још као сасвим мали дечак. Тако сам (сасвим иронично) схватао, кроз храну, супротности живота и схватио да он може бити далеко занимљивији и сложенији од пуког избора – слатко или слано. Зашто не, дођавола, слатко и слано? Увиђањем нових укуса и нових комбинација тих „опречних“ укуса живот стално експлодира новим просторима и новим бојама и шири се, чак и у тој најпризменијој могућој сфери. Наравно, способност држања две опречне ствари на језику поједностављивање је потребно да би смо се оправдали и тему увели на мала врата. На каква ће врата она изићи, остаје да се види. Дихотомије су, дакле, сасвим досадна и често сасвим нетачна представа света. Оне су ту за оне лењога ума. Дихотомија је готово увек производ софистерије.

Ваља замислити једну просечну српску ћевабџиницу на периферији Београда. Мала, музгава, прозора упљуваних од мува. Скромном појавом не пружа ама баш никакво поверење у свој санитарни отклон а још мање у  квалитет хране који продаје али једнако – узаман и узинат -  неким невидљивим усудом сврхе опстаје, истрајава и гласовита је тим роштиљем који нуди муштеријама. Једини украси који се могу видети на њеним зидовима су календар неког транспортног предузећа (он ту ионако није ради украса већ ради своје корисности), зидни, кварцни сат са пластичним и сасвим бескорисним клатном (од сиве бофл сребрне, алуминијумске пластике).  Ту је и, за овакве установе, неизбежан свежањ сувих, лесковачких паприка, да сведочи о поносном пореклу власника  и да означи из које школе роштиљања ова установа вуче свој реноме. Паприке су понешто спарушене, понешто пропале и има их тек на једној вези. Ништа зато! На другом зиду  је венац електричних, новогодишњких сијалица у облику паприке. Светле преко читаве године и не морају се мењати тако често. Очигледна предност у односу на оне „органске“ паприке. То је скромни искорак ћевабџинице у неонски свет Метрополе и у симболичност новог доба. Сасвим јасно, све је ту  веома ружно али опет и разумно и практично, ништа се ту неочекивано неће наћи, ћевабџиница је установа од поверењ. Поверење је у ослоњивости и поуздању на непроменљивост установе. Ово је готово конзервативан кулинарски став! Мада све делује импровизовано -  и сама је  ћевабџиница наврат, нанос склепана у трци са општинским грађевинским властима – оно је трајно и безвремено.  Једном изграђеној и приведеној сврси, дозвољено јој је да тако нелегална и вазда сумњива постоји и опстаје. Fait accompli (још један у низу, српске збиље којој није нимало стало до свог изгледа већ само до своје грубе и крње функционалности). Уз све горе речено, жива је истина је да се километрима унаоколо неће наћи бољи роштиљ . Мада је служен уз кисела лица радника и власника, он одлично служи својој гурманској сврси – јефтино уживање у предвидљивим али и задовољавајућим укусима. Брза храна, брзо задовољство. Често и брзо кајање (али то је већ сасвим одвојена тема).

У том окружењу просечан човек не би могао очекивати никаква „дубља“ , сензуалнија осећања. Никакве танане мисли и титраје. Песме се не пишу по ћевабџиницама нити се високе мисли на крилима масног дима роштиља могу винути пут небеса! Ординарна снобовштина и чиста глупост, и као већина таквих погледа на свет нетачна и једнострана.  Свет се сасвим лепо види из ћевабџинице и о њему се, док се чека пљескавица, може много тога промислити и открити. Ђура Јакшић је умео да пише исправке својих песама на папиру са кога је управо доручковао бурек. Шекспир је своје драме писао по лондонским биртијама а његови су се сонети рађали у борделима. Међу курвама а понеки и за курве.
Истина, ти погледи неће бити лепи. Нарочито ако је непосредно окружење ћевабџинице ружно. Оно то често и јесте.  Зато је ћевабџиница идеално место за мешање укуса. За оно појачавање и откривање које сам већ поменуо. До открића је дошло сасвим случајно.

Музичка плејлиста на мом телефону, сасвим извесно, резултат је напора једног лудака. Ту се  налази музика најразличитијих жанрова и формата. Од ABBA-e до Wagnera. Од Мокрањчевог духовног појања до (самоироничног) “сатанистичког“ рокенрола. Читав музички Вавилон!  Музику слушам ма куда пошао. Ипак, радије бирам класичну музику. Она ми прија.  Добри стари клише би хтео да се класика слуша током неке добре шетње природом. Мада то има својих чари, у таквим приликама радије отпушим уши како бих слушао птице. Музика ме пре прати по аутобусима, чекаоницама, библиотекама, радњама...  Допратила ме је и до ћевабџинице. Промишљу богова у чијој су надлежности тишине између песама и ћудљива нагонљивост „шафла“ , у ћевабџиницу сам ступио са  титрајима финог, суптилнног увода у Штраусову поему „Смрт и Преображење“ . Ту пред мојим очима и ушима, уметник се прашта са својом душом  у једној масној и музгавој, престоничкој ћевабџиници. У предграђу. Око ћевабџинице живот бруји и превија се. Ћевабџиница је  мала концертна дворана у којој се дешавају чудеса од звукова и слика. Све се наједном уклапа и спаја. Сви ти мириси, укуси, слике, звуци... Пљескавице се обликују, тање, уље, стављају преко решетке роштиља, па цврче, мењају боју и пуше се. Мириси су јаки. Роштиљ мајстори лено преврћу  месо и примају нове поруџбине. Спрам мене,  девојка са наруквицом од свих светих и неколико бројаница на левој руци, чека своју поруџбину. Није нарочито лепа мада, опет, није ни нарочито ружна.  Она овде представља живот. Она се радује животу. Толико је бар јасно из разнобојне одеће коју носи, мајице са плавом леопард шаром и изливених ноктију (на које је сасвим сигурно поносна). Ћевабџиница је чвориште градског живота и ту увек игра живот. Сасвим јасно, ту је место и смрти. Музика се волшебно уклапа у амбијент. Као и свако добро дело она је универзална[1]. По неминовности, лепа девојка која кипти животом коме се радује, одлази задовољна са кесом у руци. Неки докони момци читају таблоиде и „Спортски журнал“ . Вруће је и они су у кратким, летњим шорцевима. Све у ћевабџиници има свој ред, своју меру и свој начин. Једино мимо мере сам ја, заробљен у свету звукова који свему даје смисао и на тренутак све то чини подношљивим и добрим. Живот крај ћевабџинице налаже једну врсту упорне прилагодљивости. Синестезија је ту обавезна. Бића која не могу да еволуирају у том правцу осуђена су на пропаст или на збег.
Ту наилазимо на једну велику истину. Србија, то је једна оваква ћевабџиница. Склепана, неуређена, насушна и неопходна. Каткад само мало нашминкана и пресвучена финим фурниром али увек санитрано упитна.  Ко у њој не успе да нађе своје преображење ни не заслужује га. Смрт ће му доћи. Смрт увек долази.
Ако нас пакао националне политике у томе не спута, доћи ћемо до једне још веће истине. Читав Свет људи је једна оваква ћевабџиница. Пали свет. Свет у коме је прагрех могао настати и пуњеном пљескавицом а не тајанственом воћком са Дрвета. Једнако су неодољиви. 
Из ћевабџинице, која је центар овог палог света, пружа се поглед на предграђа која се увијају у беспрекидном, бескрајном хеликсу. Све увире у ћебавбџиницу, све извире из ћевабџинице. Свако кретање је ту неизвесно и непредвидљиво, мада се циљ ипак да наслутити.

 У непосредој близини ове ћевабџинице су недовршене зграде. Њих неколико. Инвеститор је, пре но је банкротирао, станове у изградњи продавао и по три пута. Пар стотина преварених људи своје је животне муке прилепило уз те голе, недовршене зидове. Око тих инвертованих рушевина, споменика српској (и људској уопште) лудости, расте трава и ту се у заједничко радости врзмају бескућници, пси, мачке и пацови. Руине су ограђене плеханом оградом по којој се, зависно од доба године, смењују плакати за концерте, утакмице и страначке митинге. Када су избори, читав низ узвишених физиономија цери се на пролазнике и улива безгранично поверење да боља будућност лежи ту, надохват руке. Боља будућност не постоји за духове из недовршених кућа (нису ни стигли да се прилепе уз електрична огњишта и присегну их за племенску митолошку вечност која у ватри види суштину трајања). Поред руина налазе се станови оних који су имали срећу да им кућу гради друго грађевинско предузеће или срећу да станови буду усељени пре банкрота преваранта. Те су зграде по свим узусима наше модерне градње. Ведрих су, пастелиних боја, „столарија“ им је пластична, терасе су углавном незастакљене и све одише мирисом новог и чистог. Људи који у тим становима живе сваког се јутра гледају са пустим и празним прозорима својих несуђених комшија. Уске траке траве испред њихових улаза редовно се косе. Линија раздвајања је јасна, одрешита и прецизна. Сурова чак. Пред руинама се не коси. То би било лудо траћење времена. И ту падају у око узалудност и немогућност уређивања света ван ћевабџинице – свако уређивање ту је по природи парцијално јер је хаос толики да би само разорни земљотрес могао унети неку пристојнију општост и једообразност. Свако делимично уређење руга се самоме себи, својој немоћи и неадекватности. Смешно је спрам остатка сувереног хаоса.  У тој се бетонској мори смењују упарађени улази са видеонадзором и зјапеће рупе из којих вири арматура. Цвеће на балконима и ђубре из унутрашњости зграда које никоме не требају... У том широком амбијенту, у том правом, стварном од крви, меса и масти свету, хвата се за гушу уметник са својим животом. Ето невероватне позорнице за неверованту музику. Смрт долази по њега. Укуси су јаки. Укус је ове музике појачан, наглашен окружењем у коме одјекује. Слатко-слано-кисело музичко искуство. Наравно не мора бити тако. Довољно је затворити очи. Смрт и преображење онда су исти и у концертној дворани и у ћевабџиници. У ћевабџиници ипак лебде на један други начин. Уметност постоји управо због “палог света“ . Права уметност и настаје у палом свету. Већ смо поменули Барда из Стадфорда на Ејвону који своје сонете пише окружен канковом, брљом и знојем. Смрадом живота у биртији која је и сама окружена смрадом Лондона. Уметност је нужност овог света! Једина оригинална творевина људског духа. Она је његова надоградња, не увек ескапизам али увек степеник изнад или испод света у коме настаје. Угао изван слике у којој се стоји. Увек су ме фасцинирали призори лепоте усред ружних сцена. Цвет који расте из ђубрета. Ђубрета несвестан, носећи своју урођену лепоту. Природа је цвета примамљива увек. Усред ђубрета она је у исто време и спасоносна и трагична. Спасоносна надом коју даје, трагична својом узалудношћу. Уметност је цвет на ђубришту. Тако бесмислена а тако насушна...

У том смислу нема места које је својом ружноћом искључено из величанствености живота. Чак и ћевабџиница, ма колико била презрена и презрива, може бити храм некакве духовне осетљивости. Ретко која ће душа бити понета ћевабџиницом. Она нема величанственост која се очекује од места која обично везујемо за инспирацију. Нема разлога да тактови симфонија одјекују само кланцима и врлетима. Те су симфоније углавном досадне и не говоре истину. Живот који порађа уметност налази се свуда али  потребан је, ипак, истанчан дух да га пронађе и породи у ћевабџиници. Ћевабџиницу бисмо могли повезати, и обично је повезујемо, са трагичношћу, недостојношћу, недоступношћу вишим сферама (шта год то, дођавола, значило), нижношћу, гадошћу...  Може изазвати гађење, сажаљење, одбацивање. Никако љубав, никако усхићеност?! Глупост!  У ћевабџиници (и сличним местима) најбоље се осети агапе.  Сва места рањивости људског духа зазивају су ову врсту љубави. Бар када је случај са мном. Има нешто у свакодневности, обичности, једноставности, вулгарности тог места што вапи за осећањем људскости које се пробија из њених зидова.  У таквом месту призививати „виша“ осећања равно је религиозном искуству. Свети дух силази међу проститутке, међу светину, међу олош Јерихона и оваплоћује их... Искупљује их. Свети дух на пљескавицу ставља само павлаку...

 Идеја да се музика, таква музика, може слушати у ћевабџиници спасоносна је и улива наду, мада је заправо прилично једноставна и прилично обична. Зазивање уметности молитва је која успева скоро сваког пута. Ту долазимо до идеје ескапизма, саме суштине уметности у палом свету. На крају, свако место створено људском руком, је ћевабџиница. Ма колико била чиста, уредна и „узвишена“ дело је несавршеног бића. Нема разлике, у бити, између ћевабџинице и ресторана у неком помодном крају. Овде се једе прстима, тамо се једе посребреним прибором. Једнако се једе и једнако се након јела подригује. У ћевабџиници вам нико, макар, неће пребацити на слабостима људске физиологије. Ресторан је место таштине, ћевабџиница је место састајања несавршених људи. Дугују ли људи себи савршеност? Дугују ли људи себи покушај, стремљење савршености? Дугују. Али греше у начинима на које „савршености“ стреме. Обична животна савршеност, ма колико била изазовна, увек испадне недостижна и поражавајућа. Нико на крају не остаје непобеђен. Својом природом, светом, судбином. Самим собом! Овде опет долази на памет идеја о два укуса, две идеје, два стања свести. Два света. Досадно ли је постојати у једном свету. Ја живим у неколико паралелних светова. То сматрам нужношћу. Живети у једном свету било би погубно за мене. Прелазим из једног у други по потреби. То је нужно. Иначе не знам шта бих. Савршеност, идеју савршености, ја сам давно напустио. Савршеност је мени доступна само на парче, само у деловима. Могу имати „савршене ципеле“ . Савршена мисао ми може пасти на памет једног тренутка. Савршено могу нешто рећи у неком добром и правом тренутку.  Могу се чак и савршено избријати ујутро. Имамо само те тренутке савршености, искрице и трептаје бољег света. Трептаје бољег себе. То је задовољство које имамо у животу. За то, чини ми се, неки од нас и живе. То одржава трку живота, стремљење. Када тога нестане, ваљда, почиње пад и срљање.

 Осим у уметности! Она је једина одблесак савршенства који неограничено траје! Уметност је управо то – парче савршенства, визија бољег света ухваћена у једном тренутку који је трајан или макар учињен трајним уз помоћ медијума којим се бележи... Ћевабџиница није савршена. Она томе чак ни не стреми. Њена сама дефиниција постојања јесте несавршеност. Једини њен тренутак савршености је укус роштиља који из ње излази. Отуда и она у мојим размишљањима. Најнепретенционзије од свих места на овом свету. Савршена за крајња поређења. Онај дивни укус суште супротности који прочисти и нагласи. Који спреми језик за нешто другачије. Као прстохват соли у шољи топлог какаоа...
Уметник се растаје са душом у ћевабџиници. Трансформише се. Трансцеднтним нотама одлази у неки други свет. Снага је уметности таква – успоставиће портал са другим светом, светом који није пао, чак и у најнеприступачнијем од свих места. У ћевабџиници.
-Брате, готова ти је ова пљескавица...



[1] Ето могуће пробе за свако дело. Ако се не може слушати у ћевабџиници, не може се слушати нигде! Тај тест се не може изиграти. 

Нема коментара: