Авала - водич за пешаке

Још од када сам се доселио у Раковицу, имао сам ту фикс идеју да отпешачим до Авале. Гледана са мог прозора, Авала се издиже изнад Београда и Раковице и заклања читав хоризонт, па тако делује као да стоји на крају света. Тако је увек представљала недостижан циљ, и била предмет сталног планирања једне авантуре која би ме одвела до краја света. Наравно реч је о мом дечијем свету, који је добрим делом био настањен бићима и топографијом Толкинове Средње земље. Са своје 23године, могу поносно да изјавим да се та моја слика света јако мало изменила. Истина, хоризонти ми се јесу проширили (валда). Дакле Авала! У друштву мог пријатеља и колеге Стефана Бојовића, који је ништа мањи фанатик у питањима ходања и шетње, први пут сам се на овај пут одважио 12. септембра 2009. Од тада смо ову пешачку туру поновили још три пута. Последњи пут јуче. Маршрута коју смо јуче пратили је заправо и најкраћа и најлепша од свих претходних. Додуше и доба године је и више него допринело том утиску.

Као што слика показује, пошли смо са Видиковца (негде око 11:00 часова), спустили се у

Раковицу, пратили пут поред Манастира да бисмо потом скренули десно, прошли кроз Ресник и избили на језеро Паригуз (које је право откриће).

Након језера, једном приличном лепом стазом која води преко потока и кроз шумарак, изашли смо на поља која се налазе између Раковице и Авале. То је можда и најлепше парче пута. Преко тих поља и њива стигли смо до Пиносаве која је у самом подножју Авале.До врха се можете попети путем којим иду кола (дужа варијанта) или пешачком стазом (успон траје,

у зависности од кондиције, око пола сата).

Пешачке стазе заслужују сваку

похвалу, сређене су и начичкане клупама (благословен био онај ко их је поставио) и кантама за смеће.

За разлику од осталих београдских излетишта, Авала се може похвалити својом чистоћом.

На врх смо се испели око 15:00 часова. Све у свему четири сата и петнаест километара лагане и пријатне шетње. Карта за торањ кошта сто динара, а поглед вреди сваке паре.

Што се повратка тиче, кроз Пиносаву често пролазе аутобуси ГСП-а који ће вас одвести до града. Препоручујем вам да искористите ово лепо време и да протегнете ноге.

П.С. Мислим да је потребно да кажем нешто више о језеру Паригуз. Језеро се налази у Реснику и мали број људи зна за њега.

Језеро је вештачко, али се пуни природно из неколико заиста лепих потока. Заправо је и насатало преграђивањем малене долине кроз коју они протичу. Како нас је један момак обавестио, некада се на месту

језера налазило фудбалско игралиште.

Своје сумануто име језеро је добило због лековитих својстава воде која је, кажу, делотворна против хемороида. Невероватно је да је ово језеро велика непознаница за већи део Београђана. Окружено шумарком, начичкано

дивљим паткама и пловкама,

оно делује идилично. Готово да човек не поверује да је од центра града удаљен свега двадесетак километара. Уколико би се неко од општинских и градских отаца мало потрудио, могло би да постане једно од најлепших београдских места за излете.

Оно у овом тренутку то свакако није.

Прилази и стазе су неуређени, недостаје оно што се назива неохподном инфраструктуром, а и да будем сасвим

искрен количина ђубрета око језера је запањујућа и увредљива.

У некој Швајцарској, Норвешој, Италији ово би језеро било мажено и пажено. Нажалост не и овде. Остаје нада де ћемо се и ми једном довести у памет. Једном! У сваком случају ово језеро ваља посетити.